Nisam se prevario i nisam odgledao ni jednu epizodu serije „Porodica“ (Radio-televizija Srbije), baš kao što sam izbegao da gubim vreme uz „Aleksandra od Jugoslavije“ (Nova S), možda i zbog toga što su me od obe produkcije odvratili već njihovi naslovi! Od mene kao gledaoca, bez ulaženja u sve druge elemente, ne samo nerešeno, već i jedno veliko nula – nula.     

Moje je pravo da Vuku Draškoviću, a ovo drugo je sačinjeno po njegovom istonaslovljenom romanu, ne verujem ni kad kaže da je danas subota, a sva moja veza sa RTS-om se i dalje svodi na tri harača koje im plaćamo za tri strujomera u našoj kući. U prevodu, ne bih gledao ove serije ni da su drukčije naslovljene.

Iznervirao sam se, u stvari, kad sam na bilbordu kod Pravnog fakulteta video kako je najavljena saga o poslednjim dedinjskim danima Slobodana Miloševića. To „PORODICA“, ispisano ogromnim crnim slovima preko više od četiri petine prostora, podsetilo me je na vreme u kome je razoreno i u crno zavijeno desetine hiljada porodica, kad su sve tradicionalne porodične vrednosti srozane do besmisla i kad je za ogromnu većinu građana Srbije bio pravi podvig da obezbedi i minimum egzsitencije.

Zbog politike „govornika sa odsjajem sunca u kosi“, kako ga je na početku njegovog političkog uspona opevala jedna udvorica, ljudi su ostajali bez domova, ušteđevina, ponosa, deca su se okretala protiv roditelja koji više nisu mogli da im budu ni uzor, ni oslonac, goli život je sve manje vredeo… Zato je ovo prenaglašavanje njegove „porodice“ uvreda za mnoge porodice!

Instaliran u memorandumsko- birokratskoj radionici, od čuvenog „Srbija je umorna od lidera“ Dušana Čkrebića na famoznoj Osmoj sednici CK SKS, preko mitinga istine i „ratova u kojima nismo učestvovali“ došli smo, kako je pisao kolega Milan Milošević, do „tužne istorije slavnih bitaka, od kojih smo pod Slobodanom Miloševićem i od njega sve do jedne izgubili“.

„U vreme dok je neprikosnoveno vladao mnogi su patili, a zajednička država se raspala uz četiri građanska rata (kratki slovenački 1991, hrvatski 1991-1995, bosanski 1992-1995 i rat sa NATO-om i UČK 1999). Za deset godina političkih borbi, uz demonstracije, marševe, tuče sa policijom i sporadične koalicije s njim, ’najgora opozicija u Jugositočnoj Evropi’ uputila je „najgorem vladaocu u Jugoistočnoj Evropi’ mnogo ružnih reči“ – napisao je ugledni novinar u martu 2006. neposredno posle sahrane svog čuvenog prezimenjaka.

Sve kasnije analize su pokazale da se vlast Slobodana Miloševića bazirala na kontroli najrasprostranjenijih medija u Srbiji, posebno radija i televizije, iako se on lično nije često oglašavao. Zato nije bez pristalica škola mišljenja da je njegov politički sunovrat počeo upravo kad je u prvi plan izbila njegova porodica, prvo više nego omražena supruga, a potom i hitrovita i obesna deca. On je, na primer, mogao da proglasi pobedu nad zapadnom vojnom alijansom u vreme faktičkog gubljenja južne pokrajine, ali ni svojim najodanijim pristalicama nije mogao da objasni neprirodno uzdizanje Jugoslovenske levice.

U vreme dok su život i svakodnevno delovanje te porodice mnogo više ličili na Sopranove (kriminal, ubistva, ucene, pohlepa) ili Adamsove (eksencitričnost, strah, karikaturalni likovi) malo ko je mogao i da pomisli da će jednog dana gledati „zašećerenu vodicu“, kojom bi RTS hteo da opere ne njihove biografije, već sopstvenu istoriju.

Ovo drugo se, na žalost, ponovilo, pa je opet moguć onaj istorijski lapsus iz zime 1996/97, kad se jednoj voditeljki državne televizije omaklo: „A sad nešto što nema veze sa nama, ali ima sa demokratijom!“