Piše Ivan Mrđen: Moj lični „bermudski trougao“

Društvo 25. mar. 202107:00
Podeli:
Ivan Mrđen Foto: privatna arhiva

U Beogradu neprestano živim od 1951. godine. Imao sam manje od godinu i po kad je moj otac Anton dobio polovinu trosobnog stana u "Udbinoj zgradi" pored tadašnje "Jugoštampe"“ (ranije Državna štamparija, kasnije BIGZ), a preko puta stare fabrike hartije Milana Vape.

Taj stan na šestom spratu trećeg ulaza delili su sa Živanom i Nadom Nestorović, samo zato što moj otac, kako glasi jedna porodična legenda, nije za doček Nove 1951. godine poverovao u obećanje „druga Marka“ (Aleksandar Ranković) da će mu srediti da „dovede iz Vršca svoju lepu Mađaricu“, koja je tada čekala i drugo dete. Te događaje sam prepričao o mom upravo objavljenom romanu „Koverat Ane Zonai“ („Prometej“, Novi Sad, 2021).*

Nisam, međutim, prvi koji se bavio životom u ovoj ogromnoj zgradi, u početku crvenkaste boje, tipičnom primeru socrealističke arhitekture. Moj prijatelj Radivoje Bojičić je još 1992. godine objavio roman – hroniku pod naslovom „Udbina zgrada“ (suizdavači „Rad“, Srpska književna zadruga i „Ošišani jež“) .

Prema „Memorijskom arhivu Beograda“ Centra za kulturne interakcije „Kulturklammer“, Senjak je dugo nosio naziv Đurđevo brdo, kako stoji u tapijama koje potiču pre Drugog svetskog rata, a sadašnji naziv je dobio po nečemu što je nestalo kad je izgrađena „Udbina zgrada“:

„Senjak je kasnije dobio naziv po senarama koje su počinjale gde je sada ‘Udbina zgrada’, dok je kod ‘Gospodarske mehane’ bila đumrukana. Tu su seljani dolazili iz okoline Beograda i tu su parkirali svoja kola i stoka se tu hranila senom. Kasnije je usvojen taj naziv – senara ili senjak. Đumrukana je bila carinarnica i tu su morali kad dođu da se prijave i da se do 19 časova odjave da izlaze. Na mestu gde je ‘Udbina zgrada’, tu je u nivou prvog ulaza bila kafana „Babuna“ i iza nje je takođe bio senik“.

„Udbina zgrada“ je svoj naziv sačuvala evo već sedam decenija, a dobila ga je zbog činjenice da su u njoj stanove dobili uglavnom pripadnici Uprave državne bezbednosti, koja je reorganizovana 1966. godine, kad je Aleksandar Ranković prestao da bude „drug Marko“.

Moji roditelji su, kad se otac demobilisao, još neko vreme živeli u tada već crvenosivoj zgradi preko puta današnjeg Sajma, pa je bilo, sasvim prirodno, što je on počeo da radi u obližnjoj fabrici hartije i što mu je naša majka donosila ručak na posao. Bilo je, kažu, krajem leta, ona šetala pogonom u crvenoj haljini, neki se radnik zablentavio u nju i – valjak na „velikoj mašini“ mu zgnječio ruku.

To je bio razlog da se Janja Veselinović, udarnica sa omladinskih pruga i predradnica u sortir sali, zainteresuje za našeg oca. Dve godine kasnije, kad se brak mojih roditelja raspao po svim šavovima, ona ga je sačekala pitanjem „što ti ona tvoja lepotica ne zakrpi te radničke pantalone“, da bi potom nastavila život s njim i njegovom trojicom sinova na sirotinjskoj Čukarici.

Ne bih da vas više gnjavim detaljima iz „Koverta Ane Zonai“. Koga sam zainteresovao već će naći način da dobije svoj primerak romana, koji sam, sa kraćim ili dužim prekidima, pisao skoro tri decenije. Kako sam otkrivao detalje iz života prethodnih generacija nekako sam dolazio i do zaključka da su u tom mom ličnom „bermudskom trouglu“, zadnja pošta Bulevar vojvode Mišića, pokopani i uslovi za nekakav sasvim drukčiji život, ako ništa drugo za bar malo mirnije, sretnije i bogatije detinjstvo.

Što bi rekao već pomenuti Bojičić: „Završio sam roman reku i sad mogu da idem na pecanje!“

* Roman „Koverat Ane Zonai“ožete naručiti preko sajta prometej.rs ili na telefon 065/422-92-01, po ceni od 792 dinara plus troškovi dostave.

Komentari

Vaš komentar