Prvo je jedini ministar u Vladi Srbije koga još koliko toliko shvataju ozbiljno, jer on “drži kasu”, morao da izjavi kako “trudnice i porodilje ni na koji način neće biti oštećene i da će nastaviti da primaju pun iznos naknade zarade za vreme trajanja bolovanja”.

Potom je i predsednica Vlade izjavila je da “porodilje ne mogu biti kolateralna šteta” i da će problem, koji je nastao zbog umanjenja naknade porodiljama kod poslodavaca koji su koristili državne mere pomoći, biti rešen: „To će biti ispravljeno, ja garantujem, hvala portalu ‘Bebac’ koji nam je skrenuo pažnju, ministar finansija već radi na rešavanju problema i biće ispravljeno u najkraćem roku“.

Sve češće smo svedoci da zvaničnici pričaju o nečemu što je bila tema samo na društvenim mrežama ili “peglaju” neku sopstvenu glupost o čemu najveći broj medija uopšte nije izvestio svoje čitaoce, slušaoce i naročito gledaoce. Posebno oni sa nacionalnim frekfencijama…

Sve je počelo kad je roditeljski portal “Bebac” saopštio da je država ponovo umanjila plate porodiljama zbog toga što su poslodavci koristili mere države tokom pandemije, pa će porodiljama i trudnicama biti umanjena naknada zarade na porodiljskom bolovanju: “Uredba koja ima za cilj ublažavanje ekonomskih posledica nastalih usled bolesti kovid-19 u velikoj meri će ugroziti egzistenciju trudnica i porodilja, čiji su poslodavci koristili ovu meru države”.

“Sve trudnice i porodilje kojima ovi meseci ulaze ili će ulaziti u poslednjih 18 meseci od dana otvaranja trudničkog bolovanja, odnosno 18 meseci od otpočinjanja porodiljskog bolovanja, biće u velikoj meri oštećene, jer će im se u obračunu naknade zarade ovi meseci računati sa nula dinara“, navedeno je na sajtu “Bebac”, uz napomenu da će “porodilje razliku u naknadi zarade moći da dobiju tek 2023. godine”.

Na to je, na svoju nesreću, reagovao resorni ministar, zadužen za brigu o porodici, pa je na svom tviter nalogu napisao: “Na žalost. Kolateralna šteta. Ne postoji državna mera koja nekome nije naškodila!”

Potom su reagovali iz grupe “Mame su zakon” podsetivši da je “ceo Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom napisan tako da su gotovo sve trudnice i porodilje njegovom primenom postale ‘kolateralna šteta’, jer su uoči njegovog usvajanja predstavljene i kao mafijašice koje svesno i namerno pljačkaju državu”.

Kad je konačno, četiri i po meseca posle izbora u junu prošle godine, formirana sadašnja ekipa u Nemanjinoj napisao sam da će najviše problema imati novoosnovana ministarstva, jer dok im nađu prostorije i nameštaj, postave nameštenike i osoblje, povežu kompjutere i ukucaju pasvorde – eto novih izbora. Ovde niko ne sumnja da će u aprilu iduće godine, osim predsedničkih i beogradskih, biti održani i vanredni parlamentarni izbori, jer sadašnjim sazivom u poslaničkim klupama i ekipom u ministarskim fijakerima nije zadovoljan ni onaj koji ih je izmislio.

Briga o porodici i demografija, briga o selu ili ljudska i manjinska prava i društveni dijalog nisu nevažne teme, ali kad imamo fikus vladu od novih ministara koji su rezultat političkih nagodbi i potkusurivanja teško da možemo očekivati rezultate koji bi makar nadmašili čuveno Ministarstvo za ludo hodanje iz nezaboravnog “Letećeg cirkusa Montija Pajtona”.

U takvoj situaciji sasvim je logično da ministar koji je to postao kao “najbolji drug” trećeplasiranog pobednika junskih izbora (čije slike, by the way, redovno objavljuje) pomisli da je to zaslužio neumornim tvitovanjem na različite, uglavnom rodoljubive i “patrijotske” teme, pa da, kad već ne zna šta će s udeljenim mu resorom, nastavi sa uobičajenim aktivnostima.

Samo u ovom mesecu je tvitovao o antivakserima, poreklu Bakira Izetbegovića, Miri Furlan, Mileni Radulović, o zagrebačkoj spisateljici Jeleni Veljači kojoj “ne bi trebalo dati ni sekund prostora u ovdašnjim medijima zbog njenog članka o nobelovcu Petru Handkeu”, delio savete o smanjenju agresije na tviteru, o Tačiju i Haradinaju, o preteranoj brizi medija za zdravlje Čedomira Jovanovića, o tome da je Krleža bio Cincar, o naplavinama smeća na Drini, o izjavi akademika Vladimira Kostića o Kosovu, o tome da vladiku Grigorija uglavnom podržavaju ateisti…

Jedino što bi donekle moglo da ima veze sa onim za šta prima platu, bilo je reagovanje na prikazivanje filma “Otac” Srdana Golubovića o tragediji porodice Đorđa Joksimovića iz okoline Kragujevca, ali uz “savet”: “Ne zalećite se, ne sudite. Pročitajte ono između redova, priča je veoma složena i teška”.

Za takvu produkciju, ruku na srce, ne treba ni ministarsko zvanje, još manje ministarska plata, pa je u pravu tviteraš koji svoje objave potpisuje kao “Infidel”, kad je napisao: “Kako se niste zajebali pa da ‘kolateralna šteta’ budu plate ministara, poslanika, odbornika, sistemskih parazita? Nego eto, kolateralna šteta su trudnice i porodilje…”

Zato ga je lik koji potpisuje kao “Alekssandar kralj sveta” vratio na početak priče: “Gospodine ministre, šta se dešava sa naknadama za porodilje. To vi nama recite, manite se tema koje nisu vaš resor!”

Ne bih da budem nekorektan, pa ću pomenuti da je u posmatranom periodu objavljen i intervju sa najagilnijim tviterašem među ministrima (mada neki misle da je to nopostavljeni ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture) na sajtu “24 sedam”, iz koga vredi zapamtiti:

“Ako ne zaustavimo trendove koji nas satiru već decenijama, dakle ako se zaista ništa ne promeni u odnosu mortaliteta i nataliteta, ako u tom odnosu i dalje budemo gubili 40.000 stanovnika godišnje, ako godišnje iz Srbije nastavi da odlazi od 40.000 do 50.000 ljudi, Srbija će 2050. godine imati samo oko četiri i po miliona stanovnika, a sada nas je nešto malo ispod sedam miliona. Prvi put nakon 65 godina.

I tu nije kraj ove žalosne priče. Nastavi li se razvoj gradova sadašnjim tempom, podizanjem višespratnica u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu…, u tim gradovima za tridesetak godina živeće tri miliona ljudi, što znači da će u ostatku Srbije živeti manje od dva miliona. Sela će postojati samo u tragovima, a srpsko selo je mesto gde je Srbija opstajala i obnavljala se.”

Dakle, čovek zna čime bi trebalo da se bavi! Da l’ nije hteo il’ nije smeo – najmanje je samo njegov problem!