Pre nekoliko dana sam skoro deset minuta, šetajući našeg kućnog ljubimca, pratio dve komšinice, tu negde u ranim šezdesetim, koje su, onako nogu pred nogu, razmenjivale gluposti što su prethodnih dana čule na nekoj od televizija sa nacionalnom frekfencijom. Prvo sam hteo da ih obiđem, a onda sam pomislio “baš da čujem dokle će”…

U nekom  trenutku se oko nečega nisu odmah složile, na šta je jedna autoritativno rekla da je ona o tome “čitala u novinama”, čije ime se u pristojnim kućama ne pominje. Tako se, na moje uši, odigrao tragičan apsurd da se višak “informacija” pretvorio u višak debilizma, pa je i ono gde se, makar u magnovenju, pojavila sumnja zatrpano dodatnom glupošću.

“Ljudska glupost je nemerljiva kategorija. Gledam sve ostale kategorije koje se daju izmeriti i uviđam da smo i ovde, u domenu pameti, pokušali da uvedemo koeficijente i testove, ali bezuspešno. Vreme je da spuštamo kriterijume, da liniju idiotizma, koja je sada najrasprostranjenija u populaciji, podvedemo pod normalno inteligentan, a sve iznad da kategorizujemo kao perverznu ludost i zalud korišćenje sive mase”, objavila je juče moja prijateljica Olga Tomović.

Ona je svoj kratak, ali zaista efektan zapis završila konstatacijom da nam “više ne treba mozak, dovoljno je da nam govore šta da radimo, dovoljno je da slušamo, dovoljno je da se saginjemo dok nam ne pređe u naviku i u genetsku strukturu”.

Poznata je Ajnštajnova izreka da su “ljudska glupost i svemir beskonačni, mada za ovo drugo nisam siguran”, kojom se ovo što (nam) se događa, ovde i sada, proglašava za univerzalnu kategoriju, kao nije ovo ništa posebno, bilo je toga i ranije i tek će ga biti… Između te dve krajnosti, pohvale mudrosti i apologije ludosti, povela se zaista interesantna rasprava ispod Olgine objave.

Kolega Milorad Ćosić koji uvek nađe načina da podseti na neki njegov aforizam dodao je “mi smo pametan narod, samo glupo mislimo”, mada u ovo prvo više nije sigurna Gordana Starčević Kocić, na čiji opis drame koja se odigrava u mnogim stanovima (i glavama), ne znam da li treba da se smejemo ili plačemo:

“Smirena sam, sklona da od problema napravim šalu, ali večeras uhvatim sebe kako se svađam sa televizorom. Čitam knjigu i nesto me iritira, ja pogledam on. Ugasim tv i posle izvesnog vremena mahinalno upalim opet on. Čujem sebe kako grdim tv i pretim mu da ću ga izneti na terasu… a govorniku kažem da je prešao čak i moju granicu strpljenja i tolerancije, znači totalno ludilo. Na kraju viknem ‘aman čoveče, što ti neko ne kaže da zadeneš za pojas, dokle više, sjaši sa ekrana’… I tako sve dok on i meni ne odgovori sa ekrana, ja još nisam poludela.”

Vesna Čolić je dodala kako još uspeva da se nekako odbrani od te provale gluposti i idiotizma, bez obzira na bahatost i agresivnost kao njihove propratne manifestacije. S druge strane su svi oni koji su odavno poklekli, poput pomenutih „analitičarki“ iz mog komšiluka. Na njih me je podsetio i komentar Zorana Petkovića: “Što je najgore, ‘slično se sličnom raduje’, pa više nije potrebno da se glupost sistematski nameće. Dovoljno je kresnuti varnicu i pustiti da se plamen širi od budale do budale.”

Drugim rečima, već duže vreme se radi na sistematskom zaglupljivanju naroda. To se vidi po svim sadržajima koji se promovišu pod izgovorom kulture, novinarstva, politike, aktuelnosti…

“Sve je brzo, kuso, kič, banalno, prostački, bahato. Glupost je moderna, ko nije, pravi se da jeste, lakše mu bude u životu. Sramota je zaboravljen pojam. Ja više nemam nerava i snage da učestvujem u ovoj ludnici, pa se prebacujem na intro, odnosno ne jebem više nikoga ko se u mojim očima zatupeo radi lakoće postojanja”, zaključila je ovu tužnu raspravu Olga Tomović.

Moj prijatelj Ninus Nestorović bi sve to uprostio na svoj način: “Pametni su odlično rangirani u našem društvu. Samo su još budale ispred njih!”