Piše Ivan Mrđen: Krkobabićeva seoska idila

Proteklih dana su se raznim povodima oglasili gotovo svi ministri u Vladi Srbije, tek da im ne prođe onih “prvih sto dana”, pri čemu je bilo baš dragocenih doprinosa za neki novi tom “antologije savremene srpske gluposti”.

Tako je i Milan Krkobabić, koji je u prethodnom kabinetu Ane Brnabić bio jedan od ministara bez portfelja, sa posebnim zaduženjima za regionalni razvoj i koordinaciju rada javnih preduzeća, a u svom drugom ministarskom mandatu dobio resor da brine o selu – ponovio predlog da “država ustupi 150.000 napuštenih seoskih imanja mladim ljudima koji bi želeli da žive na selu i žive od poljoprivrede”.

„Imamo oko 200 hiljada hektara neobrađenog državnog zemljišta – želimo da organizujemo ustupanje na besplatno korišćenje do 50 hektara mladim poljoprivrednicima. Imamo i oko 150 hiljada napuštenih kuća, ideja nam je da pokušamo da pomognemo lokalnim samoupravama da otkupe te kuće i da ih ponudimo mladim poljoprivrednicima i mladim stručnjacima iz te oblasti”, rekao je Krkobabić.

Ministar se hvali da je u mandatu bez portfelja najviše učinio na podsticanju osnivanja zadruga, pa navodi da ih je u Srbiji osnovano čak 752 u poslednje tri godine: „Obnovili smo zadrugarstvo – jedini način da bi opstala domaćinstva na svojim usitnjenim posedima, koji u Srbiji ne prelaze u proseku pet hektara.”

Krkobabiću je drugi važan zadatak nametnula sama premijerka, izjavivši da je “internet ono što najviše nedostaje selima u Srbiji”.

„Selo nije jednako poljoprivreda – selo je mnogo više od poljoprivrede. Sela se prazne jer nemamo redovnu i sigurnu zaradu za te ljude. Selo je i infrastruktura – putna, vodovodna, IT mreža. Naš zadatak će biti da svaki mladi čovek, u svakom selu Srbije, ima mobilni telefon i signal – da ne ide na ovu ili onu čuku da bi hvatao signal. Tako je ceo svet pred njim – sve vidi, sve želi i, ako ovde nema tih stvari, poželeće da ode” – objasnio je živahni lider Partije ujedinjenih penzionera.

Nadam se da mi neće zameriti moj prijatelj Najdan Vojinović što ću preneti neka logična pitanja koja je on postavio povodom ove Krkobabićeve “seoske idile”. On potiče sa sela, nasledio je od roditelja kuću na severnom delu Stare planine, koju redovno održava sa suprugom i decom, a u jednom periodu je, kad je kao taze penzioner oformio farmu koza i ovaca, tamo neprekidno boravio tri godine. Dakle, zna šta pita kad pita:

1. Kako će država poklanjati ono što nije njeno već je sada u privatnom vlasništvu? (Krkobabić kaže “pokušaćemo da pomognemo lokalnim samoupravama da otkupe te kuće”, pa Vojinović dodaje: Hoće li otimati ili uzimati u bescenje?)

2. Da li su sposobni sadašnji ministri da to realizuju kad niko od njih nije živeo na selu, niti se bavio poljoprivredom ili stočarstvom? (Krkobabić kaže da je to “dugoročni projekat, za još nekoliko Vlada i resora”, a Vojinović strahuje da je u pitanju “još jedno pranje i otimanje para preko sumnjivih državnih projekata”.)

3. Ako nekome date prazno domaćinstvo, što je obično napuštena oronula kuća bez struje i vode (bandere popadale, žice pokidane ili pokradene, bunari urušeni), bez nameštaja i pokućstva, kako će ti ljudi tamo da žive i sa čim će da počnu taj “novi život”?

4. Napuštena domaćinstva su bez poljoprivredne ili stočarske mehanizacije, bez alata, đubriva, opreme, pa sa čim će ti mladi ljudi da rade, ako uopšte znaju da rade?

5. Da li iko brine o putevima do takvih napuštenih domaćinstava, koji su najčešće uništeni bujicama i poplavama, ne održavaju se, zimi ih niko ne čisti?

6. Premijerka govori o internetu, a zašto ne kažu da su ambulante, bolnice, prodavnice, pošte… udaljene desetinama kilometara od takvih domaćinstava?

7. Gde će deca tih mladih ljudi da idu u školu, kad su najbliže škole takođe udaljene desetinama kilometara?

8. Šta mladi ljudi iz gradova znaju o poljoprivredi i stočarstvu, kako će se time baviti kad mnogi to nisu ni videli u životu?

9. Država nije obezbedila subvencije, pomoć i tržište za sadašnja aktivna poljoprivredna domaćinstva, kako će onda za neka buduća?

10. Napuštena domaćinstva su uglavnom u selima koja izumiru, kako će vlast da natera mlade ljude iz gradova da odu u takva sela?

11. Da li bi “Krkobabić i sekta na vlasti” dopustili svojoj deci da tako krenu u novi život?

Ko razume – ova pitanja su sasvim dovoljna da bi se shvatilo da je u pitanju još jedno zamajavanje naroda u okviru predizborne kampanje koja ovde neprekidno traje već godinama. Osim ako nije u pitanju, što strahuje i moj prijatelj Najdan, novo pakovanje za nikad odbačenu ideju o “oživljavanju srpskog sela podelom kuća i zemlje migrantima”.

A onda bi se na meti našla neka sasvim drukčija sela, o čemu je ovih dana na društvenim mrežama, a u vezi sa Krkobabićevim planovima, objavljeno na desetine zanimljivih fotografija. Reč je o “avetinjski pustim selima u Istočnoj Srbiji, iz kojih većina stanovnika rade kao gastarbajteri a u rodnom selu zidaju ogromne kuće u kojima uglavnom niko ne živi”.

“Milioni evra su ulagani samo u ograde od kovanog gvožđa i oluke od bakra . Znam porodicu koja je do temelja srušila kuću sa liftom, (nikad korišćenu) i pravila novu, još veću, jer je komšija nadvisio jednim spratom. I dalje je prazna, naravno”, napisao je tviteraš Petar Pe.

Da ne dužim, proces napuštanja i zapuštanja sela u Srbiji traje već decenijama, o čemu u prva dva toma antologije “Nije srpski lupati” (autori Zoran Pavić, Nenad Zorić i Slaviša Lekić, izdanje “Status team”, Beograd 2007.) ima pregršt “bisera”, bez obzira na stranačku pripadnost i zatečenu funkciju citiranih.

Od “Naša poljoprivreda je neuništiva” (Nedeljko Šipovac, svojevremeno ministar za poljoprivredu) do “Kad govorim o onome što stvara i proizvodi selo, mislim da je danas najvažniji patriotizam” (Branislav Ivković, u to vreme ministar za nauku). Nisu ni tzv. “naši” bili ništa bolji, pa je tako zapamćena izjava Nenada Čanka, vazda poznatijeg kao Nenad Čanak: “Ostavka Dragana Veselinova pozitivno će se odraziti na vojvođansku privredu. Njegovo ministrovanje trebalo bi poput suše proglasiti za elementarnu nepogodu!”

Dakle, nije nam ni ovaj Krkobabić pao s Marsa!