Često se prisetim italijanskog filma „Mediteraneo“, ovenčanog „Oskarom“ kao najbolje neameričko ostvarenje 1991. godine, koji prati doživljaje osmorice italijanskih vojnika na usamljenom grčkom ostrvu, bez ikakve veze sa svetom i ratom u koji su pošli.

Njima je posle dve godine mirnog života sa lokalnim starcima, decom i naročito ženama veče uoči povratka kući priređena fešta, na kojoj se narednik Nikola Lo Ruso priseća školskih dana i kaže da je „uvek bio najtužniji poslednjeg dana raspusta“. Ovu scenu nisam zapamtio samo zbog toga što predstavlja konačno pacifikovanje u početku zadrte vojničine i jedinog koji bi da poštuje propise i meštane smatra neprijateljima, već zbog sličnog osećanja koje me obuzme kad god se završava neki relativno bezbrižni period i predstoji, figurativno rečeno, povratak kući!

Danas je za školarce u Srbiji poslednji dan raspusta koji praktično traje od sredine marta, bez obzira što su im priznati i u knjižice upisani različiti oblici „učenja na daljinu“. Na taj način je nekako pregurana prethodna školska godina, ali ako je tada i bilo iznenađenje širenje „najsmešnijeg virusa“, zbog čega su nadležni u svim oblastima društvenog života kasnili sa odgovarajućim merama, sada se svi na neki način nalaze pred polaskom u „viši razred“.

Uostalom, ko se ne seća reči svojih razrednih starešina početkom septembra „da ove godine neće moći po starom“ i da je „na redu mnogo ozbiljnije gradivo“ i da će „svi mnogo strožije ocenjivati“. Samo što to ovog puta roditelji osnovaca i srednjoškolca treba da kažu svima kojima je u opisu posla briga o organizaciji i realizaciji nastave u uslovima pandemije korona virusom.

Problem je, međutim, što je veći deo srbijanskog društva već dugo na svojevrsnom raspustu, pri čemu je aktuelna zdravstvena situacija samo pokriće za rasulo u političkim institucijama, dobrom delu privrede, državnoj administraciji ili službama za očuvanje reda, mira i sigurnosti… Zato se čini nerealnim i očekivati i bilo koga prozivati za stanje samo u jednoj oblasti, ovog puta školstvu, koje nije od juče i nije u svemu prouzrokvano opasnim virusom.

Odlaganja svakojakih plaćanja, nabavke bez tendera, odsustvo bilo kakve kontrole poslovanja povlašćenih, favorizovanje jeftine zabave, medijske manipulacije, „stavi mozak na prazan hod“, tu je država da sve „reši“ i „pokrije“ daljim zaduživanjem, megalomanski projekti bez veze sa stvarnošću… Srbiji su neki ekonomisti predviđali da će joj trebati najmanje decenija da se oporavi od sadašnjeg načina vođenja državnih poslova, na šta zbog ovog „raspusta“ koji predugo traje treba sigurno dodati još koju godinu preko.

Možda je to prilika da makar za poslednji dan ovog školskog raspusta upriličimo nekakvu feštu, jer današnja Srbija neodoljivo podseća na sjajan opis koktela čuvenog psihologa Skota Peka (1936-2005) iz knjige „Svet koji čeka da se rodi“: „Gosti dolaze i odlaze kad im je volja. Pije se alkohol da bi se izbrisala napetost. Obično nema dovoljno stolica. Jelo i pušenje su sva zabava. Podgrupe od dva do četiri člana se stalno formiraju i svi pričaju u isto vreme. Nivo buke raste. Teško da je to struktura koja podstiče komunikaciju. U stvari, svako se može upitati da li ljudi nesvesno forsiraju ovakve društvene sitaucije upravo da bi izbegli komunikaciju!“

A nivo buke raste! Na žalost, samo na teme izvan Srbije…