Povodom mog jučerašnjeg komentara o problemima i nedoumicama roditelja osnovaca, posebno onih iz nižih razreda, javilo mi se nekoliko njih sa istom rečenicom: “Prosto nismo pametni, kome ćemo da ostavimo decu”.

Ako sam dobro razumeo, najbliža realizaciji je ideja da odeljenja budu podeljena u dve grupe, da mališani svakog dana imaju samo po četiri časa od po 30 minuta, što znači da njihovo celokupno zadržavanje u školi ne bi prelazilo dva i po sata. A već za trećake, nema produženog boravka.

Pošto ne živimo u vreme kad se išlo “od kuće do škole deset kilometara uzbrdo i vraćalo deset kilometara uzbrdo”, kako se ponekad našali moj prijatelj Milorad Vučković, to znači da će sve sa hodanjem/prevozom tamo i ovamo biti pokriveno najviše 200 minuta, što je tek trećina prosečnog radnog angažovanja zaposlenih koji ne rade (k)od kuće.

Nemam baš nikakvog razloga da glorifikujem i ulepšavam bosonogo detinjstvo na staroj Čukarici, ali je činjenica da smo moja braća i ja veći deo dana bili potpuno sami, sami odlazili u školu, sami radili zadatke i sami se smucali po kraju… Roditelji bi nam ostavili doručak, u školi smo imali užinu, ručak kad se mama i tata vrate sa posla, a vaspitne mere obično uveče kad bi saznali da smo nešto razbili, negde ih obrukali ili napravili neku sličnu dečju glupost.

Dobro, nije bilo saobraćaja, još manje bahatih vozača, nije bilo ni krađa, jer iz naših sirotinjskih domova i nije imalo mnogo da se odnese, rasli smo uz puno vršnjaka u istoj situaciji, svi naši nestašluci završavali su se u nekoliko okolnih ulica, jednom rečju, nije bilo ničega od čega uglavnom strahuju roditelji današnjih osnovaca.

Mada, budimo iskreni, većina njih nema baš nikakvo poverenje u svoju decu. Suviše su ih štitili pa ih učinili nesposobnima za samostalan život, misle da bez njih mališani ne znaju ni da puste vodu iz klozetskog kazančeta, a već samostalno pripremanje doručka ili užine zamišljaju kao pravu pustolovinu, uz toliko uređaja, escajga i tanjira koje treba upotrebiti…

Ovih dana se posle kraće pauze oglasila moja prijateljica Ema Cvetković sa sjajnim tekstom da “biti zavisan od nečega/nekoga znači izmestiti sopstveni centar moći i kontrolu nad sobom u nešto/nekog drugog”. Vašoj pažnji preporučejm deo njenog teksta, koji dosta govori o korenima straha, sadržanog u pitanju “kome ću sad da ostavim dete”:

“Kako dolazimo do takvog nemoćnog, jadnog, prepuštajućeg stanja? Sve počinje u ranom detinjstvu. Majka nam nije dozvolila separaciju usled sopstvene nezrelosti i potrebe za simbiotskim vezivanjem. I zbog toga nas nije naučila samostalnosti. Pusti meni, ja ću. Ne znaš ti to, idi igraj se, ja ću. Ne diraj to, razbićeš, samo se skloni. Ne, ne smeš tuda, pašćeš, razbićeš glavu. Uz mene. Daj ruku. Ne, ne pipaj to, prolićeš. Ja ću doneti tanjire. Tebi će ispasti. Nemoj ovo, to je teško. Jao nemaš pojma. Pa ne radi se to tako. Suštinska poruka je: ti si nesposobna, glupa, trapava, nemoćna, ne možeš sama, uvek će ti trebati neko moćan, sposoban poput mene u životu, neko ko će te kontrolisati, oduzeti ti sposobnost učenja, neko na kome ćeš parazitirati, neko ko će imati kontrolu nad tobom i biti tvoj centar moći.”

Umesto komentara, ali ne samo zbog naslova, podsetiću vas na poznatu priču o nekom kralju, koji je imao vernog slugu koji mu je često govorio: “Nikad ne znate zašto je to dobro”. To je taj nesretnik rekao kralju i kad je ovaj izgubio prst na ruci, isprobavajući novu pušku, što je vladara toliko razbesnelo da je slugu prognao iz svog kraljevstva. Nekoliko godina kasnije, kralj se posle oluje u kojoj je stradao njegov brod, sa svitom i posadom našao na nekom ostrvu, koje su naseljavali kanibali. Ovi su svake noći ritualno ubijali i jeli po jednog brodolomnika, ali kad je došao red na kralja primetiše da ovaj nema prst na ruci. Po njihovom verovanju, taj fizički nedostatak je nepopravljivo kvario meso i činio ga nejestivim, pa oni kralja odmah proteraše sa ostrva. Kad se vratio u svoj dvorac, on naredi da mu pronađu onog slugu da mu se izvini i da ga nagradi, jer se pokazalo da je dobro što je ostao bez prsta, a ovaj mu odgovori: “Nema potrebe da se izvinjavate, Vaše Visočanstvo, nikad ne znate zašto je to bilo dobro.” Kralj se malo trznu, pomisli da mu se sluga ruga, ali on brzo objasni: “Da me niste proterali, ja bih sigurno bio u vašoj sviti i mene bi tamo pojeli!”

Zato, dragi roditelji, ko zna zašto je dobro što će mnogi mališani morati da više vremena tokom dana ostanu sami u kući. Pogledajte ih malo pažljivije, pokušajte da zajednički utvrdite šta sve mogu i umeju sami, utvrdite neka osnovna bezbednosna pravila, dogovorite se oko satnice za televizor i igrice, pa neka usput i razbiju neki tanjirić…