„Suzavac, bojeva municija, pendreci, sve protiv goloruke omladine. Ćale, ovo je za tebe koji si umro, a nije bilo respiratora, po zvaničnom izveštaju. Ćale, mnogo te volim, ovo je za tebe i mog sina koji se nedavno rodio. Dan danas nisam dobio testove da je moj otac umro od korone, znači nije bilo respiratora u Zemunskoj bolnici, a na sva usta su pričali da poklanjamo respiratore. Ćale, ovo je za tebe, znam da bi bio ponosan...“

„Izjava godine“ (prema respektabilnom, uravnoteženom i objektivnom sajtu BIZLife) zaista karakteriše nesretnu godinu na izmaku. Čak i da pokušamo da zaboravimo šta se sve događalo od „najsmešnijeg virusa u istoriji“ do „drugog pika trećeg talasa“, ostaće upamćene reči Petra Đurića, junaka silom ugušenog i provokatorima obesmišljenog kratkotrajnog „sedmojulskog ustanka 2020“.

Petar Đurić je sin slikara Ljubiše Đurića (1949-2020), člana ULUS, SULUJ i udruženja francuskih umetnika, koji je sredinom aprila preminuo u bolnici u Zemunu, zbog korona virusa. Na svom Fejsbuk profilu Petar je 18. aprila napisao sledeće: “Prošla su tri dana od kad sam sahranio svoga oca, Ljubišu Đurića akademskog slikara i magistra umetnosti. Ne mogu da se otmem utisku da sam ga tako lako izgubio sve zbog nemara, nebrige i javašluka u zdravstvu ove države.”

Kako je naveo Petar, kad mu je otac dobio temperaturu 39 stepeni, pozvao je Infektivnu bolnicu kako bi ga odveo na testiranje za kovid-19, ali mu je rečeno da “prati situaciju”.

“Temperatira se smanjivala i rasla u zavisnosti od doba dana i njemu je bivalo sve gore. Svaki dan sam zvao i svaki dan su mi isto govorili. Na kraju kad sam video da je počeo da kašlje i da ne može da jede stavio sam ga u auto i odvezao do Infektivne klinike gde smo čekali ispred u redu par sati. Na kraju su se smilovali i poslali ga na Obilicev venac da snimi pluća. Tamo dobija uput za Zemunsku kovid bolnicu. Nalaz je upala oba plućna krila. I to je poslednji put da sam ga video živog.”

Petar je objavio i dokument pod nazivom “Istorija trenutnog lečenja” iz Kliničko-bolničkog centra Zemun, u kojem piše da je pacijent Ljubiša Đurić lečen od korona virusa i da mu je 9. aprila “indikovano prevođenje u respiratorni centar, čeka se slobodno mesto”, da bi zatim bilo konstatovano da je “trenutno bez slobodnih mesta”.

Ljubiši Đuriću se naglo pogoršava stanje, prema ovom dokumentu, 12. aprila oko 22.30, kad “dolazi do… pada saturacije (kiseonikom), konsultovan anesteziolog, indikovano prevođenje u RC”. “Pacijent na prijemu u respiratorni centar bez karotidnog pulsa, bez sopstvenog disanja… Pet minuta bez srčane radnje”, piše u “istoriji lečenja” (navodnici bi, u stvari, trebalo da stoje samo kod reči lečenje), a smrt je konstatovana u 22.55 iste večeri.

Sigurno je da ove objave na društvenim mrežama ne bi toliko uzbudile, niti bi izazvale reakcije tzv. “državnog vrha”, da Petar u julu nije emotivno reagovao pred Domom Narodne skupštine i kamerama N1 televizije. Demanti, prebrojavanje respiratora, pa čak i pokušaji da se mlađem Đuriću prikači “kriminogena prošlost”, od predsednika svega ovoga do prorežimskih medija, kao crvena nit provlačiće se tokom čitave godine, da bismo upravo prisustvovali najnovijoj epizodi pod radnim naslovom “Korona neće pobediti Vučića”.

Nisam siguran da je vrhunac beščašća ovo svojatanje svega što su država i zdravstveni sistem uradili tokom godine i optuživanje političkih protivnika da “navijaju za koronu”, ali je sasvim izvesno da je i ova priča deo nečega što je ovdašnjim vlastodršcima jedino važno – narednih izbora! Koji 2022. godine lako mogu da budu ne samo predsednički, i ne samo beogradski…

Korona ne može da pobedi Vučića, ali ni predsednik svega ovoga ne može sam da pobedi ono što će mu se zbog poigravanja sa njom vratiti kao bumerang. Već je mnogo priča sličnih ovoj Petra Đurića, na desetine ljudi je umrlo jer nisu mogli da budu adekvatno lečeni od nekih drugih bolesti ili da na vreme budu podvrgnuti kakvom operativnom zahvatu, bolesni su vraćani kućama kad su preko noći pojedine zdravstvene ustanove postajale “kovid bolnice”, trajne posledice ostavili su i nemogućnost da se mnoge terapije i preventivni tretmani obave kvalitetno i na vreme, čekanja u redovima za sve skuplja testiranja i “igranke” sa “preporukama” tzv. medicinskog dela tzv. Kriznog štaba…

Ne treba nikome od članova porodica sa takvim i sličnim iksustvima da niko iz “ozloglašene opozicije” bilo šta kaže, upravo zato što je napadno politizovanje njihovih ličnih drama toliko neumesno i što će, kako bude uzimalo sve više maha, ostajati bez odgovora samo jedno pitanje: “A zašto onda mog oca, majke, brata, sestre, kuma… više nema među živima?!” U takvoj situaciji, posebno ako se situacija posle nastupajućih praznika bude pogoršavala, biće zaista teško vrteti još dve godine već izlizanu ploču “samo ja, pa ja”.

Moja prijateljica Marijana Rajić je juče napisala, sasvim drukčijim povodom, da možda stvarno sudbina ide baš ka tome da preskočimo i 2021. kao “poratnu godinu” i da tek u 2022. počnemo da se ponašamo racionalno…

To me podsetilo da je na prvim izborima posle Drugog svetskog rata Vinston Čerčil pretrpeo težak poraz od kandidata Laburističke partije Klementa Atlija. Iako je značaj Čerčilove uloge tokom rata bio neosporan uspeo je da stvori mnoge neprijatelje u svojoj domovini. Javno se usprotivio nekim popularnim idejama kao što je obezbeđenje zdravstvenog osiguranja i boljeg školovanja za najveći deo populacije što je izazvalo veliko nezadovoljstvo u narodu, a naročito u onim slojevima koji su aktivno učestvovali u Drugom svetskom ratu.

Neki istoričari smatraju da je stav britanskog naroda bio da političar koji tako dobro vodi državu u ratu neće moći da je isto tako dobro vodi i u miru. Drugi pak tvrde da su poražavajući rezultati na izborima posledica ne negativnog stava prema Čerčilovoj ličnosti već loših rezultata ukupne vladavine njegove Konzervativne partije u periodu od skoro decenije ipo.

“Mogu vam ponuditi samo krv, znoj i suze” rekao je legendarni britanski premijer na početku “Bitke za Britaniju”. Nadam se da niko ne misli kako je naš prepredenjak (objedinjena titula predsednika i premijera) ličnost takvog formata, jer daleko smo mi od Engleza. Iako je znoja, krvi i suza sve više!