Piše Ivan Mrđen: Drugo lice nesreće

Možda će ovo vreme korone biti zapamćeno i po “totalnom obrtu”, jer sve priče pojedinaca i porodica koje su imale ili ovih dana imaju nesreću da žive sa zlokobnim virusom neverovatno liče jedna na drugu. Od početnog ignorisanja opasnosti, preko opuštanja u letnjem periodu do situacije koju najbolje opisuje rečenica “u martu i aprilu nisam znao nikoga ko boluje od korone, a sad…”Taj “redosled ponašanja” na globalnom nivou, posebno intelektualaca, sjajno je opisala italijanska književnica Frančeska Melandri, koja je krajem marta poslala “pismo iz budućnosti” svim Evropljanima: “Mi smo nekoliko koraka ispred vas, baš kao što je Wuhan bio nekoliko koraka ispred nas. Gledamo vas kako se ponašate baš kao što smo se i mi ponašali. Raspravljate o istim stvarima o kojima smo i mi raspravljali i dok jedni tvrde da je to ‘tek malo jači grip’ i da ne razumeju zašto se digla tolika panika, drugi su shvatili o čemu se radi.”U našim uslovima ovo ujednačavanje nesreće ima i svoje zvanično lice. Već sa prvim simptomima moguće zaraze, čak i oni koji to retko čine počinju da prate informativne emisije, redovne i vanredne konferencije za štampu, sve do iznenadnih noćnih prekida programa zbog slikanja predsednika svega ovoga… Više ne preskaču ni razna “naučna” predviđanja, “ozbiljna upozorenja” uglavnom nepoznatih lekara ili izveštaje koliko se odmaklo u pripremi i uspešnosti vakcine… Lični imunitet najteže je sačuvati baš na tom, medijskom planu.Drugo, mnogo ružnije lice ove pošasti je u tome što, iskreno zabrinuti za sopstveno i zdravlje svojih najbližih, postajemo neosetljivi za bilo čiju običnu, svakodnevnu nesreću. Ma kako bila nezavidna životna situacija u kojoj su se našli neki nama dragi i nekad bliski ljudi, kao da nam je lakše da slegnemo ramenima i čitavu priču prebacimo na “viši nivo”, olakom konstatacijom “ma, dobro je, nema koronu”.Ovih dana sam saznao da jednog čuvenog beogradskog bankara nedavno nisu prepoznali, kad se pojavio na sahrani njegovog prijatelja, inače poznatog novinara. Čovek koji je kao direktor sektora za poslove za stanovništvom godinama imao razumevanje za minuse na mnogim tekućim računima, tražio najpovoljnije opcije za stambene kredite, dovodio svoje koleginice da dele plate, “izvode” i čekove u firmama njegovih prijatelja… imao je tu nesreću da iako i sam veoma bolestan, brine o bolesnoj supruzi, gotovo nepokretnoj. Uz sve to, kako mi rekoše, dve ćerke koje neće da rade, jedna ima i vanbračno dete koje on čuva dok ona danima skita…Nedavno sam saznao da je jedan moj prijatelj početkom ove godine smešten u Gerantološki centar u Zrenjaninu, da je već dugo invalid, da nema nikakav kontakt ni sa sinom, ni sa ćerkom, već odraslim ljudima u najboljim godinama... Penzija mu je manja od mesečne obaveze za boravak u ovoj ustanovi, pa to nadomešćuje iz naknade za tuđu negu i pomoć, kredit za mobilni telefon uglavnom nema, a nedavno nije imao novac za ortopedsko pomagalo koje bi mu omogućilo da više ne bude stalno u kolicima...Ne navodim njihova imena, ne prozivam ni njihovu decu, verovatno svako od njih četvoro živi neku svoju nesreću... Ljubav je stvar osećanja a ne volje, niko ne može voleti nekog zato što to hoće ili još gore ako mora.Računam da će se setiti oni koji treba da se sete i pomoć im ponuditi oni koji mogu da pomognu. Ovo doba korone ne sme biti zapamćeno po opštem sebičluku, jer je za sva vremena važeća i vazda opominjuća misao Fransoaz d'Obinje (1635-1719), poznatije kao markiza de Mentnon, druga žena francuskog kralja Luja XIV: „Ako ste nesrećni, setite se onih koji su nersećniji od vas. To je proveren recept!“