Piše Ivan Mrđen: Dan kad smo zasadili drvo

Društvo 11. mar. 202107:00
Podeli:
Ivan Mrđen Foto: privatna arhiva

„Zahtevamo da se pre bilo kakve gradnje i promene namene zemljišta na području Košutnjaka i Makiša organizuje referendum na kome bi građani Beograda odlučili o nameni zemljišta“ – tako glasi peticija koju sam, simbolično, potpisao juče.

Pokretači ove građanske inicijative, Udruženje za zaštitu ustavnosti i zakonitosti i nezavisna organizacija “Kreni – Promeni”, objasnili su da se “u momentima kad se Beograd nalazi među najzagađenijim gradovima u svetu i kad njegovi građani ne mogu normalno da dišu, planira seča šume koja predstavlja pluća Beograda”, a ukazali su i na “opasnost od gradnje na vodoizvorištu poput Makiša”.

Najveća slabost ovo zahteva je što je on naslovljen na dva apsolutna nebitna lika, gradonačelnika za kućice za vrapce i njegovog zamenika koji već godinama ostvaruje svoj iznogudski san (da bude kalif umesto kalifa). Bojim se da, kao što ih nisu ništa pitali o spornim projektima, tako ovaj dvojac sa kormilarom nema ni autoriteta, ni snage, ni volje da makar razmisli o opravdanosti ovih zahteva svojih sugrađana, a kamoli da raspiše predloženi referendum.

Simbolika u mom jučerašnjem činu nije vezana za činjenicu da sam najveći deo detinjstva proveo baš u Košutnjaku i Makišu. Kamp, sportski centar, “Golf”, pionirska železnica… bili su naša izletišta, a makiška šuma je počinjala nedaleko od stare škole “Đorđe Krstić”, tamo gde se Radnička ulica pretvarala u Lazarevački drum.

Juče se navršilo šest godina od kako smo u našem zvezdarskom dvorištu zasadili mladicu japanske šljive, koja polako izrasta u sasvim lepo drvo. Na žalost, jedino u čitavom kraju, gde su na mestu nekadašnjih dvorišta iznikle višespratnice punog gabarita. Tako je pomama za stambenim prostorom ukinula ono što čini životni prostor.
Čuveni francuski maršal Hubert Liautei (1854-1934) jednom je rekao svome vrtlaru da posadi drvo. Vrtlar je prigovorio da drvo raste sporo i da neće dosegnuti punu zrelost još stotinu godina. Maršal je odgovorio: „U tom slučaju nemamo vremena za gubljenje – posadite drvo još ovog popodneva”. A grčka poslovica kaže da će „zemlja procvetati kad stari ljudi počnu da sade drveće, čak i ako znaju da se u njihovom hladu nikad neće odmarati“.

Ono što mene boli je činjenica da u hladu ovog našeg drveta neće uživati čak četvoro Mirinih i mojih unučića, rasutih po belom svetu. O tome sam, baš na dan kad smo ga zasadili napisao pesmu, pod naslovom „Drvo“. koja je uvrštena u knjigu „My little lady“ („Biblioteka Deda 2000“, knjiga XII, „Mostart“, Beograd-Zemun, 2015):

U dvorištu sinoć zasadismo drvo, da nam pod prozorom raste živa, stabljika nežna, japanska šljiva.

Za dve decenije to je tek prvo, korenje novo budućeg hlada, dah života u sivilu grada.

Odlaze deca, pakuju snove, u kofere stare, pasoše nove, a pošto im mi nismo doveka, ovo će drvo ovde da ih čeka.

Martin Luter King je jednom prilikom rekao: „Čak i kad bih znao da će svet sutra propasti, ipak bih posadio svoje stablo jabuke.“ Čak i ako znam da od referenduma o Košutnjaku i Makišu neće biti ništa, ipak bih potpisao taj zahtev.

Komentari

Vaš komentar