4
U proteklih desetak pretužnih meseci, uočljiv je nedostatak „organizovanog sećanja” na ubijenu decu i mlade iz OŠ Vladislav Ribnikar, Malog Orašja i Dubone. Istovremeno je uočljiva snažna roditeljska posvećenost ne samo sećanju, već i nastojanju da se dobrota, ljubav, talenti, empatija, svih koji su stradali u masovnim zločinima, održe živim kao što živa njihova dela, osobine i vrline.
Andrija Čikić je za svojih četrnaest godina, kao nekakav renesansni, svestrani mali veliki čovek, ostavio toliko upečatljive radove, snažne veze sa svima koji su ga poznavali i koji su ga upoznavali nakon tragične smrti. Memorijalne manifestacije i takmičenja, nagrade nazivani su po njemu. I to nije samo sećanje, to je život kroz drugu talentovanu decu, koja žude da dostignu ciljeve kojima je težio i Andrija, savršenstvu u svemu što radi, u plemenitosti i ljubavi prema svojoj porodici i celom svetu. Njegove bazične ideje vide se u dva školska rada iz srpskog jezika. I pored toga što je objavljeno puno tekstova o Andriji, intervju sa njegovim roditeljima su prilika da se ispričaju nove priče, novi doživljaji, da se osmisle i naprave nove izložbe, koncerti i recitali. Da bude stalna inspiracija. Mama Suzana i tata Miloš, potpuno su posvećeni toj misiji. I jedna od takvih akcija je petnaesti rođendan koji su pripremili.
Andrijini rođendani su uvek podrazumevali mnoštvo dece, jer je imao puno prijatelja. Bilo mu je važno da svojim drugovima, zajedno sa roditeljima, uvek organizuje zabavu. Vodio je, pri tom, računa da svima bude zabavno. Čiki ili Čičke, kako su ga zvali, umeo je da bude pravi domaćin na kućnim žurkama, piše Javni servis.
„Prošli rođendan je planirao da obeleži na sportskom aerodromu „13. maj“ u Zemun polju, na kojem sam sportski amaterski pilot”, kaže mama Suzana. „Zbog obaveza u obema školama i obaveza drugara, kao i zbog varljivog martovskog vremena koje nije pogodno za letenje, odlučili smo da zabavu pomerimo za maj, posle svih kontrolnih koji su predstojali. Na žalost, taj plan se nije ostvario. Zbog toga smo odlučili da ove godine ispunimo zajedničku želju, i upravo na ovom mestu, obeležićemo Andrijin petnaesti rođendan.”
Posle tragedija 3. i 4. maja, reč empatija je među najčešće pominjanim u kontekstu da je treba razvijati kod dece i da je njen nedostatak jedan od ključnih problema društva. Ubijeni đaci i mladi, i Dragan, upravo su bili sastavljeni od empatije, od saosećanja, od brige o drugima. I sam dobijam puno poruka iz regiona, kao reakciju da tekstove, kao oblik saosećanja sa roditeljima i svima nama. Nedavno sam imao prepisku sa Bojanom iz Slovenije, koja se interesovala za mnoga pitanja i čudila se zbog nebrige za ubijenu decu i mlade, za memorijalni centar, i koja je ubijene definisala kao „…dvostruke anđele. Kažu da anđeli žive na nebu. Ali NJIHOVI anđeli bili su to već hodajući zemljom, a da to nisu ni znali…” Sada na žalost znamo, i upravo zbog tog saznanja, moramo da iskoristimo njihovu žrtvu, kako se ne bi izgubile vrednosti koje su imali u zemaljskom anđeoskom iskustvu. Da dobrotom nadvladamo zlo.
„Andrija je imao izraženu potrebu da razume, da pomogne, da učini, da se zahvali… Sa četiri godine, poželeo je da izađe u park a ja sam tek došla sa posla, umorna i sa dodatnim obavezama. Rekla sam mu da sačeka da dođe tata. „Ali posle će da mi odu drugari”, rekao je. Bilo je to vrlo ubedljivo obrazloženje i odlučila sam da ga izvedem. Posle par sati, vraćajući se, poželeo je sladoled. Dala sam mu novac da sam kupi. Sa sladoledom u jednoj i kusurom u drugoj ruci, nastavio je ka obližnjoj cvećari, u koju je na moje iznenađenje ušao i zamolio za jedan crveni cvet za njegovu mamu. Pružio mi je ružu i rekao:
„Ovo je za tebe, zbog toga što si me izvela napolje, iako si bila umorna”.
„U trenutku sam ostala bez daha. Četvorogodišnje dete je umelo ovako da se zahvali. Iako sam ga odlično poznavala, znala kako diše umeo je da me, svojim postupcima velikog čoveka, ostavi bez teksta“, kaže Suzana i sada vidno dirnuta postupkom sina.
„Kada je bila poplava u Obrenovcu, imao je pet godina. Odgovorila sam na poziv upućen psiholozima i zajedno sa kolegama odlazila na punktove u kojima su bili smešteni nesrećni ljudi ne bih li im pružila potrebnu pomoć. Andrija je osećao da se nešto nesvakidašnje dogadja i shvatala sam da je neophodno da mu pružim neko objašnjenje. Pažljivo sam rekla šta se dešava, vodeći računa da kod deteta ne razvijem strah. Rekla sam da je mnogo kiše palo, da je kiša ušla u neke kuće i da je ljudima potrebna pomoć dok se njihove kuće ne srede te da sam ja tamo da im pružim pomoć. Želeo je da učestvuje i on. Odlučili smo da zajedno napravimo pakete za decu. Pakovao je u kutiju svoju garderobu i igračke a u prodavnici je zajedno sa mnom kupovao namirnice. Uzeo je Jafa keks i ja sam pokušala da objasnim da to nije dobar izbor, da će se čokolada istopiti. „Ali moraju da imaju nešto slatko, da se zaslade posle večerice…“ „Znao je da bude ubedljiv. Želeo je da paket lično uruči nekom detetu. To je njemu bila potvrda da je dete dobilo paket. U smeštaju u Šumicama, koji smo posetili, sreli smo porodicu sa troje dece. Predao im je paket i odmah seo da se druži. To je bio tako dirljiv prizor.“
„Nedavno nam je jedan od nastavnika za Andriju je rekao da tokom trideset godina rada u školi nije upoznao dete koje voli cela škola, obe smene, i đaci i profesori“, priča tata Miloš.
Iako je išao u dve škole, imao treninge i druga interesovanja, nije propuštao druženja posle škole u „Mitićevoj rupi“ govoreći da su „baš sad svi ovde“, da će stići i završiti sve obaveze na vreme. I stizao je bez velikog napora.
Drugi roditelji su nam nedavno pričali da su se i oni često upravljali prema njemu. Na negodovanje roditelja da se tog dana ostane u „Mitićevoj“, deca su često odgovarala: „Ali, Čikić je ovde…“ „Ako on može da postigne obaveze koje zahtevaju dve škole i bude tu zašto oni ne bi mogli ako pohadjaju samo jednu. To je, valjda bio dovoljno dobar argument. Hahaha…“
I zaista, ova lokacija, „Mitićeva rupa“ bila bi pravo mesto za memorijal, spomenik, pa i mural koji bi nas podsećao na divne plemenite duše.
Za Dan frankofonije mu se javila drugarica Atina. Trebalo je da otpeva neku hit pesmu na francuskom jeziku ali nije imala muzičku pratnju. Nije uspela da nađe matricu. Javila se veče pre nastupa i molila ga je da joj pomogne. Pristao je odmah iako čak ni note nije imao. Trebalo je da u toku sutrašnjeg dana uvežbaju zajednički nastup i da usklade slobodno vreme za vežbu. Ispostavilo se da imaju samo tri sata. U nekom trenutku sam nazvala i pitala kako im ide. Andrija mi je samo kratko rekao: „Biće čupavo ali uspećemo. Sad nas, molim te, pusti da radimo.“
Voleo je da se priprema zajedno sa drugaricama i drugarima za različita takmičenja. Bilo bi mu žao ako se neko ne bi plasirao dalje i odmah su pravili plan za narednu godinu. Do Republičkog.
„Nedavno je kod mene poslom bio jedan čovek kojeg ne poznajem. Rekao mi je da zna ko sam i ispričao nešto što suprug i ja nismo znali:
„Ja sam poznavao vašeg sina veoma dobro mada ga nikad ga nisam sreo. O njemu mi je mnogo pročala pedagog K. koja je ranije kratko radila u školi. Jednom prilikom je došao do zbornice, rekla je ona, i videvši je, upitao: „Možete li, molim Vas, da pozovete profesorku…?“ Ona ga je začudjeno pogledala jer mu ta profesorka nije predavala. Čak nije bila ni profesor u njegovoj smeni. Objasnio je da ima molbu za nju. Molio je da mu dozvoli da drugarima, na pianinu koji je stajao u holu škole, odsvira nešto što su ga zamolili iako bi to značilo kašnjenje na čas. Dozvolila je. Za taj čas je bila planirana provera znanja. Malo skraćenje časa bilo bi od pomoći, rekli su drugari i Andrija im je priskočio u pomoć.
Znali smo da je često na velikim odmorima svirao na tom pianinu. Zabavljao je drugove i profesore a i svog čika Dragana.
Draganova sestra Radica ispričala nam je da je i Draganu ispunjavao želje jer se kako mu je rekao, ne razume u klasičnu muziku i voleo bi da mu odsvira „nešto njegovo“ što je Andrija radi činio jer je kao i sva druga deca, bio vrlo blizak sa ovim divnim čovekom, koji je isto tako bio fenomen jer ga je volela cela škola – i đaci i nastavnici. Andrijni roditelji pričaju: „Uvek je prilazio kolima kada smo dovozili Andriju da bi uzeo dva ranca koja je često vukao sa sobom, a taj drugi sa fotografskom opremom čuvao je upravo čika Dragan tokom nastave“.
„Bio sam protiv kupovina konzola za igrice. Kao i svi roditelji, bojao sam se da će previše vremena provoditi igrajući igrice. S’ druge strane,razumeo sam tu želju. Većina njegovih drugara imala je ove konzole. Iznenadilo me je što je ponudio svoju ušteđevinu za to govoreći da mu je jako stalo ali sam još više bio iznenađjen kada sam shvatio koliko sam se bezrazložno plašio. Njemu su igrice bile potrebne kada se nije moglo napolje: zbog lošeg vremena, Covid-a…“ priča tata Miloš.
PROČITAJTE JOŠ
Andrija je bio veoma samokritičan. Imao je snažnu potrebu da čuje šta o njegovom radu misle drugi, posebno oni koji su imali određeni kredibilitet. Zbog toga je tražio dozvolu da napravi nalog na Instagramu i Youtub-u. Youtube je je bila platforma za njegovu muziku a Instagram za predstavljanje umetničkih fotografija i ponekog kratkog video zapisa. „Važno mi je da vidim kolko sam u nečemu dobar, šta bih mogao da menjam…“
Muzičku gimnaziju je pohađao sa starijima od sebe. Sa njima je išao na ekskurziju, bio pozivan na žurke učenika trećeg i četvrtog razreda srednje škole… Interesovale su ga sve teme i imao je svoje mišljenje koje je rado iznosio. Po povratku sa ekskurzije u Budimpešti, pričao je roditeljima kako je jednoj starijoj drugarici pomogao da pronađe sobu u ogromnom hotelu, kako su ostali da pričaju u društvu sve do pet ujutro, razgovarajući na različite teme, kako je tu i prespavao, navio sat ranije i otišao u sobu pre no što su se nastavnici probudili da bi izbegao kritiku, piše Javni servis.
Samoinicijativno je komponovao. Kada je čuo za takmičenje, pitao je nastavnicu iz „Ribnikara” da li bi ga prijavila, rekavši da ima dve kompozicije i da bi voleo da ih ona čuje. Želeo je njen komentar i ocenu. Tako su prvi put odsviran njegove Emocie. Isto je to radio i sa drugarima i roditeljima kod kojih je proveravao šta misle.
Žarko je želeo na ide takmičenje. Kada mu je Miloš rekao da se za takva takmičenja deca pripremaju po godinu dana, a njemu je ostalo tek mesec dana za pripremu, tati je odgovorio׃ „Znam da se za ovo takmičenje sprema godinu dana, ali meni nije sada cilj da pobedim, već da vidim koliko sam dobar“. I proverio je, ubedljivom pobedom na takmičenju mladih kompozitora.
…
„2022. godine, proveli smo deo odmora u parku prirode Uvac. Domaćini su bili izuzetni, imali su tri drvene kuće. Uživali smo. Jedno veče, hteo je da nas iznenadi i sâm napravi kokice. Neoprezno je stavio vruću šerpu na drveni sto na kojem je ostao trag. Jako se nasekirao zbog toga“, priča Suzana.
„Rekao sam mu da ćemo narednog dana kupiti šmirglu i lak i srediti sto, da to nije veliki problem“, kaže Miloš, ali je bio neutešan.
Domaćini su ga obožavali, i govorili su׃ „Sredićemo, ne brini. Sto je bio sređen istog dana. Andrija je imao potrebu da se zahvali divnim domaćinima te je napravio video reklamu za njihov smeštaj… Ta reklama je kasnije postavljena i na Andrijin Youtube kanal.
Bavio se video produkcijom, izuzetno je vešto montirao kadrove… Voleo je da snima kratke filmove… Za projekat Erazmus u kojem je učestvovala škola Vladislav Ribnikar bio je glavni reditelj. Snimljen i montiran film nastavnica je bez njegovog znanja prijavila na takmičenje. Sa tim filmom je osvojio drugu nagradu uz izuzetne pohvale od Španaca.
Obožavao je fotografiju. Štedeo je novac za dodatnu fotoopremu koju je znalački birao. Iza njega su ostale hiljade fotografija. Samo u jednom od foldera ima preko 16.000 fotografija.
„Ništa nije hteo da briše, iako sam ga često molio kako bi oslobodio memoriju za nove fotografije“, kaže Miloš.
„Čuvao ih je, jer je to bio umetnički kapital kojim je kasnije baratao, izdvajao fotografije koje je predstavljao na Instagramu ili montirao video radove“, dodaje Suzana.
OŠ „Vladislav Ribnikar“, muzičke škole „Binički“, i „Slavenski“, bile su mu kao druga kuća. Miloš priča kako ga je on najviše vozio u školu. U školu „Binički“ u Senjačkoj ulici, voleo je da dolazi i pre početka nastave da se poigra ali i da ostane posle časova.
„Zimi se ova strma ulica zatvara za saobraćaj i postaje mesto sankanja. Tada sam, umesto dva puta nedeljno, morao da ga vodim četiri puta zbog sankanja i igranja sa drugarima.“
„Sa četiri godine je poželeo da trenira tenis. Kada sam ga odvela u školu treneri su mi rekli da je još mali, da je prerano, da treba voditi računa o zglobovima i da se tenis savetuje tek od pete godine… To ga je nerviralo. On sebe nije smatrao malim ni za šta.
Od pete godine, redovno je trenirao tenis, sve do šestog razreda kada je pozvan da svira u orkestru. To je za njega bio potpuno novi stepenik u muzičkom razvoju. Prednost je dao muzici a tenis je ostao dobra zabava sa drugarima kada je za to imao vremena.“
Voleo je sve što ima veze sa automobilima. Znao je sve o njima. Bio je veliki kolekcionar automobila svih vrsta. Jedva je čekao da poraste, pa da vozi. Porodica je planirala da već sa 16 godina polaže ispit, kako bi dve naredne godine vežbao sa njima. U prodavnicama igračaka, rado se upuštao u razgovor sa drugim i odraslim kolekcionarima autića. Sa tatom je učio sve o održavanju auta.
„Oduvek sam volela klasičnu muziku“, kaže Suzana. „Dok je Andrija još bio u stomaku, volela sam da kada slušam muziku, stavim slušalice na stomak kako bi beba takođe uživala. Primetila sam kasnije, kada se rodio, da ga upravo ta muzika smiruje.“
„Pažljivo je slušao muziku i kao vrlo mali. Znao je često da mi sa zadnjeg sedišta viče׃ „Vlati!“ i po nekoliko puta, kada mu se određena numera svidela“, kaže Miloš.
„Vrtić nam je bio pedesetak metara od Muzičke škole. Jednom prilikom sam mu, pokazujući školu, rekla da će jednog dana možda i sam poželeti da nauči da svira neki instrument. „Hoću sad“, rekao je.
Ponovo se postavilo pitanje da li je dovoljno veliki za nastavu u muzičkoj.
„Mozda si još uvek mali“, rekla sam. Imao je šest godina. „Pa šta ako sam mali, odgovorio je, „mogu ja da sviram i ako sam mali“. Sa šest godina je krenuo u muzičku školu.
Takmičio se i nastupao na koncertima od prvog razreda. O njegovoj posvećenosti i strasti, profesionalnom odnosu prema muzici, govori i primer kada su pred kraj školske godine otišli na rekreativnu nastavu na Goč. „Ubrzo pošto su otišli stiže nam obaveštenje da je u Smederevu na pijanističkom takmičenju, Andrija pored prve nagrade i zlatne medalje, osvojio i specijalnu nagradu. Pozivaju ga da primi nagrade ali i kao posebnu čast pozivaju ga i da svira na završnom koncertu koji je bio dva dana kasnije. Pozvali smo ga da ga obradujemo za nagrade i priznanja i rekli mu da sam može da bira šta će uraditi, savetujući da možda ostane na rekreativnoj, pošto je imao napornu godinu. „Osvojio si mnogo nagrada i zaslužio si da se odmoriš i provedeš sa drugarima ali ako želiš da sviraš, tata i ja ćemo doći, odvesti te na koncert i vratiti na Goč. Odgovorio nam je bez puno razmišljanja: „A ne, ne, rekreativna za rekreativnu, a muzika za muziku“. Došao je, odsvirao i mi smo ga posle koncerta tokom noći vratili na rekreativnu.“
Voleo je jezike. Bio je sluhista. Lako je učio jezike.
„Voleo je da putuje i upoznaje nove kulture. Sve ga je interesovalo. Radovao se posebno jezičkom kampu iz mnogo razloga. Želeo je da fotoaparatom zabeleži svaki trenutak, svaki zanimljiv kadar…“
Spremao je fotoopremu za to i ja sam negodovao zbog plana sa opremom, skretao mu pažnju da bi mogao da ima problema na granici zbog toga. On je na to spremno odgovorio: „Ništa ti tata ne brini. Sve sam ja već dogovorio sa razrednom. Ona će mi oko toga pomoći“.
Posle svakog putovanja, pitao bi׃ „A gde ćemo sledeći put?“
„Prošle godine nam je predložio da sledeće putovanje bude neka retka destinacija : „Negde gde ljudi ne idu tako često. Nešto neobično bih voleo da vidim. Hajde da uštedimo parice da odemo u Japan, Pakistan, na Tibet…“
Priče o Andriji su neiscrpne. I razumljivo je što mnogi razgovaraju sa Andrijom na različite načine, putem elektronske pošte, ostavljajući poruke na grobu, pišući radove, svirajući. Obraćaju mu se na koncertima ili na svojim profilima na društvenim mrežama. Mnogi pišu na njegovu adresu, znajući da je tu neko ko živi njegov život i dalje i da će se javiti u Andrijino ime.
I mama Suzana uvek odgovara a kao profesionalni psiholog zna koliko je takva komunkacija važna. „Nisu u pitanju samo izrazi saučešća, tuge, empatije. Nije samo u pitanju divljenje savršenstvu kojem je Andrija težio, čime god da se bavio. Često je to potreba da se dobije neki savet i uz neophodnu podršku u nekoj krizi koju doživljavaju. To su i poveravanja, poneki poziv u pomoć. Trudim se koliko god mogu, da razumem i dam savet da se obrate najbližem, roditeljima, pedagozima…“
Na grobiću, pored poruka, ostavljaju i omiljene figure, igračke, ono što vole, to ostavljaju. „U svakome od te dece, u Andrijinim drugaricama i drugarima, vidimo delić Andrije“, kažu oboje.
Na aerodrom u Zemunu, doći će i drugari iz razreda, jedne i druge i treće škole, drugari iz vrtića u koji je išao, doći će roditelji druge ubijene dece, njihove sestre i braća, Draganove sestre, prijatelji, a oni koji ne budu mogli, biće u mislima na ovom „nebeskom rođendanu“. I videće veliku poruku „Raširi krila i poleti“.
„Dvostruki anđeli“ iz OŠ „Ribnikar“, Dubone i Malog Orašja, još jednom će ostaviti svoj neizbrisiv trag u našim srcima, podstaći nas da radimo sve što možemo da ne budu zaboravljeni, tako što ćemo činiti sve da ovaj svet bude bolji nego što je to danas.
****
