Peđa Obradović: Metafizika kafe u Zimerštrase 10

Društvo 15. nov. 202021:43 > 21:45
Podeli:
Peđa Obradović Foto: N1

Dugogodišnji novinar Peđa Obradović objavio je novu priču na svom blogu, na kojem deli svoje utiske, ali probleme sa kojima se suočava. Najnovija priča donosi iskustva sa dubkom, zahvaljujući kome je prohodao, ali i podsećanje na period kada je živeo u Berlinu, u Zimerštrase 10, u najjeftinijem stanu koji je mogao da nađe.

Peđa u svom blogu sa nama deli svoje misli, utiske i zebnje. Direktan prenos svih unutrašnjih zbivanja koji nam pomaže da shvatimo da su neposustajanje i borba jedini pravi odgovor.

Najnoviji tekst sa bloga Peđe Obradovića, pod naslovom „Metafizika kafe u Zimmerstrasse 10“, prenosimo vam u celosti:

„Nisam se pohvalio kako sam se podigao na noge. Mislim, na levu nogu samo. I isključivo uz pomoć dupka. I uglavnom kada dođe Deki, fizioterapeut, da me pazi, da ne polomim opet tu levu nogu koja će, kada ojačam, postati stajna, i jedina funkcionalna noga (a, kao da ih imam 15…). I to će trajati još neko vreme, dok ona desna ne zaraste dovoljno da primi moju težinu. Sa tim ću morati da ostanem strpljiv.

Na dupku se osećam kao kreten, zato što i izgledam kao kreten, nije to kao onaj dubak za decu da sedneš (u kome bih takođe izgledao kao kreten), nego stojiš, a telo osloniš na jedan plato, da tu bude težina, jer noga, ta leva u kojoj je sva moja nada, još ne može da je primi. I onda se sa isturenom guzicom kotrljam, guram tom levom nogom po stanu i to je zabavno samo mojoj deci koja na njega stalno naskaču, taman kada ga ja ostavim, a ja ne volim da ih vidim na njemu, pa se malo ljutim na njih. Ali, dupku mogu da zahvalim što se više ne hranim u krevetu, nego se dokotrljam do stola, pa bar jedem kao čovek, kada već kao čovek niti izgledam, niti se kao čovek osećam. Dubak mi omogućava i da se pogledam u ogledalo, da se neprijatno iznenadim, opet furam „dobro jutro“ frizuru iz perioda karantina i prvog talasa pandemije, imam neke podočnjake i, uopšte, izgledam baš kao što i živim, skoro pa nikako, zatvoren u stanu, uz minimalno kretanje i, sve u svemu, to je jedan statičan život.

To kotrljanje, uz koje ponekada idu i bolovi, nesigurnost i jedna specifična slabost mišića čiji je zadatak da nose telo, podsećaju me na prohodavanje u Berlinu, dok sam živeo u iznajmljenom stanu u Zimmerstrasse 10, najjeftinijem stanu koji sam mogao da nađem, a da ispunjava osnovne uslove za hematološkog rekonvalescenta. I kako sam u taj stan ušao, postalo mi je jasno zašto je renta tako niska, iako je stan u samom centru Berlina. Pod prozorima i uzanom terasom je italijanski restoran koji je vodio tip, jedan koji svakako nije bio Italijan, pre će biti da je bio Turčin ili možda Kurd. Kuhinja tog restorana smeštena je tačno pod prozorom u predsoblju stana zbog čega sam se budio i uspavljivao uz mirise belog i crnog luka, ponekad ribe, a stalno isparenja suncokretovog ulja iz friteze, jer nema tog italijanskog restorana u centru Berlina koji ne nudi i kobasice sa pomfritom. Pri tom, Cimerštrase je ulica relativno malena ali je jedan kompletan cirkus kojim vladaju bučne horde turista koje se kreću između muzeja i dokumentacionog centra „Topografija terora“ i čuvenog „Check-point Charlie“-ja, famoznog prelaza između istočnog i zapadnog „Berlina“, gde neki tipovi glume američke vojnike sa kojima se, za određenu svotu evra, može fotografisati, da ostane uspomena. Ulica je tokom čitave nedelje u polublokadi zbog parkiranih autobusa koji dovoze i odvoze organizovane grupe, kočija sa konjima, bicikl-taksija i Traban(a)ta koji iznajmljeni u „Trabi World“-u, tamo na ćošku sa Vilhelmštrase, kruže u organizovanim kolonama. Preko puta stana, nalazi se očigledno dosta popularan Escape room  tu se, naročito noću, skupljalo dosta nekog mladog sveta i sve je to ponekada život na prvom spratu zgrade u Cimerštrase cen umelo da čini nepodnošljivim, između ostalog i zbog toga što se sa druge strane ulice videla unutrašnjost stana, pa su zavese često bile navučene, a to je atmosferu umelo da učini i malo klaustrofobičnom. Ipak, ja sam tamo bio srećan, jer više nisam bio u bolnici, a onda sam, kako sam sticao snagu, sticao i neke navike koje su život učinile da podseti na onaj normalan.

U tome mi je prvo pomogao moj kum Bojan, taj dobri čovek čija je zla kob konačno izbrisana mojim stradanjem u Belom potoku, to je jedna priča koja mora da dođe na red, ali ne sada. Ovde samo toliko da je doputovao iz Trsta da se vidimo i budemo malo zajedno posle mog puštanja iz klinike u Buhu, a zapravo me je izveo sa ortopedskog odeljenja klinike „Vivantes“ na Fridrihshajnu, sa polomljenim levim kukom, pa me je sledeće dve nedelje pazio i pomagao mi da se uspravim na štake. Zezao sam ga da je moj gerontodomaćin, a on je sve  to oko mene shvatio dosta ozbiljno i uz njegovu pomoć sam prvi put izašao u „šetnju“, preko puta ulice, da popijemo kafu u prodavnici kafe – aparata po imenu „Die Espressionisten“, gde se pije jedna od najboljih kafa koje sam ikada probao. Nekada sam bio stručnjak za pivo i pomalo viski, mada mi ni druga alkoholna pića nisu bila strana, danas poznajem kafe i čajeve, jebiga, nove okolnosti nova ekspertiza, zdravija ali dosadnija. Ili, dosadnija ali zdravija.

„Espresionisti“ su zanimljiv biznis model – prodaju, kažem, kafe-aparate za kuću i kafiće i sve one trice i andrmolje koje idu uz njih idu – lončiće,  posude, sita, tampere, termometre i još svakakve neke rke za zaljubljenike u espreso; tu su i knjige i časopisi posvećeni kafi, a nudi se i sto nekih raznih vrsta kafe u zrnu ili mlevene, sa svih meridijana, to jest, svih meridijana gde se kafa gaji. U lokalu ima desetak mesta za sedenje, a Bojan i ja bismo izašli poslepodne, kada padne senka na klupu napolju, jer ja ne smem na sunce. Onda pijuckamo kapućino i gledamo svet koji pored nas prolazi. To su svi mogući jezici i sve moguće boje kože, idu sami, ili u parovima, ili organizovano, u kolonama, na biciklima i električnim trotinetima i svi pričaju uglas svim tim svojim jezicima i gledaju unaokolo, poneko i u nas dvojicu i mi, naravno u tog ponekog. Onda bismo smotali i zapalili po cigaretu, nešto komentarisali i uživali. Dobro je to bilo tako, bez pritiska, obaveze, biti anoniman na ulici, gledati, zamišljati, maštati, prisećati se… Biti sa Bojanom posle toliko vremena. Nedostaje mi moj kum. Il testimone, non e un bottone!

Onda je Bojan otišao kući, a došla je da me pazi majka. Do tada sam već ojačao, pa sam izlazio sam, jer ona spava poslepodne, i sada bi u ovoj priči trebalo da bude onaj deo kako sam se sprijateljio sa ekipom iz radnje, i da me oni vide sa ulice, ja samo sednem na klupu, a oni mi donesu moj kapućino. To se nikada nije desilo, nikada se nismo sprijateljili, iako sam dolazio svaki dan. Ti su tipovi, sve neki mlad i pristojan svet hipsterskog usmerenja sa vezanim pregačama i uvežbanim pokretima na kafe-aparatu uvek bili maksimalno ljubazni, ali ta se granica nikada nije prešla, da budem pošten, nije da sam se i sâm trudio oko toga. Isto su sa mnom razgovarali i pre i posle loma kuka, i kada sam dolazio bez štaka i kada sam se prvi put pojavio polomljen, bilo da smo komunicirali na engleskom ili nemačkom, svaki dan su me uredno pitali šta želim, iako sam uvek uzimao kapućino u kartonskoj čaši, da ne bih morao da se vraćam natrag u lokal, da vratim keramičku šolju.

U nekom trenutku, „Espresionisti“ su postali isuviše blizu za moje hodačke ambicije pa sam polako počinjao da se približavam „Ček-point Čarliju“. Kod njih popijem svoj kapućino, pa onda klaparam štakama natrag, na moju, zasenčenu stranu ulice, onda prođem prvo pored onog italijanskog restorana čiji su mi mirisi u stanu (nekada se činilo, sa sve gostima i konobarima), zatim pored dve prodavnice turističkih hand-made majica sa motivima Berlina, pa prodavnice parfema „Frau Tonis“, muzeja posvećenog Trabantima (ne „Trabi sveta“, to je druga firma), irskog paba, menjačnice u kojima su se menjale i rublje, turska lira i indijski rupiji, da bi se na samom ćošku sa Fridrihštrase našao ispred „Einstain kaffea“, još jedne od onih franšiza koje nude razne kafe, a u kojima je kafe najmanje. Tu je, međutim, bilo nekoliko stolova napolju, služili su konobari i konobarice i zato sam i tu voleo da sednem da pijem drugi poslepodnevni kapućino i gledam nepreglednu masu turista koja se tuda muljala između nekakvog kružnog objekta u kome se projektuje panorama nekadašnjeg zida i Berlina za vreme hladnog rata (nisam ušao), kioska sa curry-wurstom (nisam jeo), jedne prazne građevinske parcele u kojoj se nalazi „Black-box“, još jedan hladnoratovski memorijal/muzej (nisam bio), „Ček-point Čarlija“ (nisam se slikao) i konačno, nešto niže niz Fridrihštrase, „Mauermuseuma“, muzeja zida (nisam ušao). Ali, najmanje ih je zastajalo ispred zgrade u kojoj se nalazi „Ajnštajn“, a meni se njena priča čini najuzbudljivijom, ako smo već okruženi pričama i podsećanjima na podeljeni Berlin.

Četvorospratnica iz 18. veka nekim čudom preživela je saveznička bombardovanja i kraj rata je dočekala usamljena između praznih placeva, kao prvi (ili poslednji) objekat zapadnog Berlina, na graničnom prelazu prema istoku. Na njoj i danas stoji natpis „Apotheke zum weißen Adler“ (Apoteka kod belog orla“) koju je držala porodica sa apotekarskom dozvolom izdatom još 1696. godine. Apoteka je, u različitim oblicima i vlasništvima radila sve do 30. novembra 1970. godine, zgrada je u međuvremenu nekoliko puta dograđivana i proširivana, da bi je, po zatvaranju apoteke i nekoliko godina vidljivog propadanja, naslednici prodali gradu. Vlasti zapadnog Berlina predvidele su 1978. godine njeno konačno rušenje i pretvaranje tog placa u zelenu površinu, međutim, kako navode razni izvori, savezničke vlasti nagovorile su gradske oce da zgradu sačuvaju jer je bila odlično mesto za posmatranje i prisluškivanje istoka. U njoj je konačno otvorena i kafana „Adler“, koja će postati mitsko sastajalište novinara, diplomata, agenata, uhoda i špijuna svih vrsta, vojnika, oficira, pisaca i običnih turista, u kome su se razmenjivale informacije i tajne, sa sve pogledom na lavirint osmatračkih kula, minskih polja i bodljikave žice sa druge strane zida. Brojni su tekstovi i zabeležena sećanja o toj slikovitoj družini koja u zadimljenom „Adleru“ jede, pije i razgovara, i gde se ne zna ko je odakle došao i za koga radi, a sve pod nadzorom istočnonemačkih vojnika koji su, kako su sami svedočili, pred samo rušenje zida osmatrali ne samo pokrete savezničkih vojnika i drugog sveta po zapadu, već i izvesnu konobaricu Astrid koja je 9. novembra 1989. godine, kada je čula da je DDR otvorio svoje granice, obavestila gazdu Albrehta Raua da odmah dođe jer je sama, a „svakog časa mogu da naiđu hiljade ljudi“.

Bilo je to verovatno podjednako šarmantno i opasno mesto, no ta su vremena neponovljiva i o njima danas svedoče ti muzeji i memorijali, brojne ploče i informacione table svuda unaokolo, nisam siguran koliko uspevaju da dočaraju atmosferu Berlina iz doba hladnog rata nastupajućim generacijama rođenim u doba opšte dostupnosti svega što im padne napamet; nisam maliciozan, a ni dovoljno star da bih džangrizav bio, ali zaista ne znam koliko ih sve to zanima. Nego, „Adler“… kafana je na kraju bila svedok pada Berlinskog zida i to je za mnoge stanovnike DDR-a bilo prvo mesto na zapadu u kom su popili piće i pojeli mali obrok. Uslužili su ih Astrid i njen gazda Albreht.

Od tada je prošlo više od 30 godina i Berlin se promenio, pa tako i krug oko „Ček-point čarlija“. Sa tim promenama i novim zgradama izgrađenim okolo nestao je i „Adler“ kome je ključ u bravu stavljen 2008. godine. Tu se uselila franšiza „Ajnštajn kafea“, a odmah pored su prodavnica suvenira i MekDonalds restoran. Na samoj raskrsnici, jedna balkanska ekipa šibicari turiste iz Japana koji se uporno vraćaju da im otmu pare, ima raznog nekog sveta koji prosi i svašta nutka ne bi li se ogrebali o sav taj turizam. Ko zna, možda sam i ja nekome sa svojim štakama izgledao kao prosjak, lažni invalid, vidiš, nisam o tome do sada razmišljao. Šta god da je u pitanju, ja sam svaki dan špartao uzduž i popreko Cimerštrasea, a jedino mi se javljao komšija, Turčin ili Kurd, nikako ga nisam pitao, ali ne onaj sa restoranom, nego jedan koji je sa ženom držao štand sa sovjetskim vojnim krznenim kapama, gas-maskama, šlemovima, činovima, ordenjem i zastavicama. Takav je to neki život tamo bio, ali meni je bio lep i bio sam srećan što sam živ. I danas kada odem na kontrolu, uvek kod „Espresionista“ popijem kapućino, a oni me i dalje uredno ne poznaju. Ni ja njih.

PS: U novembru 2019. godine, kada sam već napustio Cimerštrase i ceo taj cirkus, odeljenje za javni red i mir, kako bi se to kod nas reklo, gradskog disktrikta Mitte, zabranilo je predstavu sa glumcima obučenim u američke vojnike na „Ček-point Čarliju“, posle punih 17 godina! Iako su ovi tvrdili da su uzimali samo novac koji su turisti sami davali, izvedena je tajna akcija tokom koje je utvrđeno da su glumci naplaćivali četiri evra za zajedničku fotografiju kod replike kontrolnog punkta, a da su verbalno nasrtali na one koji nisu želeli da plate. Agenti su izračunali da je dnevni pazar u „dobrim danima“ dostizao i celih 5.000 evra. Navodno je iza celog posla stajala nekakva glumačka agencija koja je najavljivala i žalbu na odluku, ali ne znam šta je sa tim bilo niti je to sada toliko važno. Što se tiče šibicara, jednog dana lokalna policija postavila je štand na mestu na kome su oni operisali, izvodeći edukativni performans o toj, naivnim turistima tako zanimljivoj igri. Pokazivali su turistima kako sve to sa kutijama od šibica i kuglicama funkcioniše, na šta da obrate pažnju i zašto bi trebalo da celu stvar izbegnu. Onu ekipu što je tuda svakodnevno operisala, posle toga više nisam video“.

(Izvor: pedjaobradovic.wordpress)

Komentari

Vaš komentar