Borba za potomstvo nije samo medicinska, to je i borba sa osećanjima. Upravo time vodila se Danijela Ristić (45) iz Novog Sada koja više od deset godina nije mogla da zatrudni sa svojim suprugom Predragom (52) koji je već imao dva sina iz prvog braka. Borba sa sterilitetom je trajala, a Danijela nije odustajala. Posle 12 godina, prirodno je zatrudnela i rodila sina Konstantina. Ubrzo je poželela i drugo dete, a scenario se ponavljao - trudnoća se opet nije dešavala, pa je otišla na vantelesnu oplodnju. Uspela je iz drugog puta, rodila je ćerku Jelenu, a posle dve godine, ponovo se podvrgla ovom procesu i iz prvog puta dobila ćerku Teonu. Sada, posle toliko godina borbe, a punih ruku dece, ima samo jednu poruku - sve je u glavi žene. Ovo je njena priča.
Mnogi parovi se godinama bore za potomstvo, a nakon nekoliko neuspešnih vantelesnih oplodnji, neki od njih i odustanu od tog puta. Ipak, Danijelina priča je potpuno drugačija i može da bude primer svim ženama koje prolaze kroz istu situaciju.
„Suprug i ja smo živeli dvanaest godina sami, bez dece, lečila sam se od steriliteta pre toga, čak sam imala jednu hirušku intervenciju, međutim trudnoća se nije dešavala. Ubrzo nakon godinu ili dve, ostala sam trudna sa prvim detetom, prirodno. Rodila sam mog Konstantina, ispunila sam sebi želju“, kaže nam Danijela na početku razgovora.
Bog ju je, kako kaže, nagradio, ali ona nije želela tu da stane. Želela je da Kosti podari brata ili sestru. Ipak, scenario se ponavlja – druga trudnoća se nikako ne dešava.
„Doktor mi je predložio da ne čekam više s obzirom da sam u godinama, nego da se podvrgnem procesu vantelesne oplodnje. Rekoh, zašto da ne, već sam mama jednog divnog dečaka, pa šta bude. Pošto sam imala pravo na subvenciju grada jer sam se već ostvarila kao majka, otišla sam na vantelesnu oplodnju u državnu bolnicu. Ipak, ništa. Bezuspešno“.
Ali, mesta za očaj, promašaj i tugu nije bilo.
„Ma kakvi, toga kod mene nema. Samo pozitiva. Zato i kažem da sve ide iz glave. Odlučila sam da odem u privatnu kliniku „Genesis“, gde sam inače i vodila prvu trudnoću. Tamo su me sjajno primili, taj osećaj je toliko bitan, verujte, i taj odnos sa doktorom. A moja doktorka Zorica Crnogorac je toliko divna, puna pozitivne energije što mi je baš odgovaralo jer su se naše energije poklopile i jednostavno nije bilo mesta za strah, razočaranje ili paniku. Šta bude, biće“.
Pročitajte još:
Dobila je odgovarajuću terapiju i iz prvog puta u ovoj klinici, „po školski“, vantelesna oplodnja je uspela i Danijela je ostala trudna.
„Rodila sam moju Jelenu koja je sada velika devojčica od pet godina. A kada je imala dve ipo odine, razmišljala sam – sve je nekako izgledalo lako, brižno i brzo, zašto ne bismo probali ponovo, pa ako Bog da, da dobijemo i treće dete. I uspeli smo, verovali ili ne. Zato i kažem da sam pravi školski primer – dve uspešne vantelesne oplodnje jedna za drugom“.
Danijela ističe da „sve ima svoje“, te da je činjenica da zbog pandemije koronavirusa moraju da odlože vraćanje ćelija, bila samo znak da taj period nije bio „onaj pravi“.
„To je trebalo da bude u februaru, a meni su se ćelije vratile te iste godine u novembru. Deset dana od tada, kada sam uradila betu, potvrdili su mi trudnoću i posle se rodila Teona. To je sve bila Božija volja i znak da mi februar nije bio suđen. Verovatno bi bila neuspešna vantelesna i razočarala bih se. Sećam se, kada sam taj drugi put došla u bolnicu da potvrdim trudnoću, doktorka mi je rekla da sam fenomen jer kada bi pravili statistiku, ja bih bila promil pošto sam u ovim godinama imala dve uzastopne vantelesne oplodnje koje su bile kao po programu. Vrlo mali procenat uspešnosti vantelesne jedna za drugom u određenim godinama, kao što je slučaj sa mnom“.
Ristići su danas jedna velika i srećna porodica, a Danijela često kaže kako nema troje, nego petoro dece s obzirom da je veći deo života provela sa Peđinom decom, dok još nije dobila svoju.
„Suprugova deca iz prvog braka su već velika, ne žive sa nama, ali su mi velika pomoć i čitav život su bili sa mnom, tako da ih ne razdvajam od moje dece. Mi smo jedna velika porodica“.
Danijela kaže da u životu uvek treba biti pozitivan, bez obzira na sve. Najgore je kad sam sebi napraviš pritisak u glavi koji zapravo ni ne postoji.
„Iz mog slučaja, sve je išlo lako. Vera u Boga i energija koja je jako bitna, a to je glava. Kada je trebalo da vratim ćelije sa Jelenom, doktorka me je pregledala i rekla mi da nisam spremna. I nije mi taj mesec vratila, a ja sam stvarno bila pod stresom. Odlučila sam da se opustim, da obilazim crkve i manastire, ali ne samo da bih rekla da ih posećujem, nego da se posvetim veri i molitvi i istinski da mislim o onome što želim. Išla sam i u jedan manastar u Bosnu, oba puta su mi očitali molitvu, bila sam i pod Ostrogom i Bogu hvala, sada imam troje divne dece“.
Važna je i podrška porodice, posebno partnera, dok se na negativne komentare okoline nikako ne treba osvrtati.
„Iz mog ličnog iskustva, bolje da što manje ljudi zna da ste u tom procesu. Prvi put nisam nikome rekla, drugi put je znala samo jedna osoba. Ipak je to deo naše intime, a mi sami sebi stvaramo pritisak osude, a uopšte nije osuda ako vantelesna ne uspe. A komentare poput: ‘Šta će ti deca u tim godinama, ako već ne može prirodno, batali to’, zaboravite, ignorišite. Zašto da me neko osuđuje, ako ja to želim? Šta ako želim da usvojim dete? Previše ljudi sebi daju za pravo i zato takvi komentari nikako nisu dobrodošli. Dakle, bazirajte se na porodicu, muža, doktora, sebe i na šetnju. Sam sebi budi guru i to je to“, poručuje Danijela.
BONUS VIDEO: Poruka donora sperme iz Danske upućena budućem detetu u Srbiji
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar