Otvoreno pismo seoske učiteljice: Zašto sam "pobegla" u grad

Njeno "otvoreno pismo" prenosimo u celosti:Podnela sam zahtev za prelazak iz izdvojenog odeljenja u matičnu školu.Smatram da je svaki učitelj koji provede više od 20 godina rada u otežanim uslovima zaslužio beneficirani radni staž, te je zagarantovana prilika da pređe u gradsku školu i radi u boljim uslovima, najmanje što društvo može učiniti za nas seoske učitelje.Iako imam tačno 32 godine radnog staža u obrazovanju, od toga čak 30 u nastavi u seoskim školama, presipitujem se da li sam prenaglila i da li moja malenkost, ili bilo koja druga seoska učiteljica širom Srbije, ima argumente da podnese zahtev za prelazak iz seoske u gradsku školu?Ako smo svesni činjenice da se smanjuje broj odeljenja i po gradskim školama, ne možemo, a da se ne zapitamo da li ta činjenica treba da spreči učitelja, koji je svoje najlepše godine proveo radeći u otežanim uslovima, da se osmeli da traži premeštaj u gradsku školu i na taj način, ne daj Bože, ugrozi mesto nekog kolege koji u tim uslovima radi od početka svog staža?Pomozite mi u preispitivanju navođenjem argumenata!Evo počeću sa nekim mojim, na prvi pgled, "banalnim" argumentima:Ako znamo da većina seoskih učitelja istinski uživa u svom radu, najčešće ćuteći i radeći, znamo i da kako se godine radnog staža i života nižu, čovek počinje da se preispituje da li zaslužuje više, kao što su prilike:

- da bude učitelj gradske škole;- da se socijalizuje u velikom kolektivu;- da bude sa svojim đacima uključen u vidljiviji i impoznatniji kulturni rad ustanove,nego što je imao priliku ranije;- da bude uključen u aktivnosti škole, u koje seoski učitelji nisu zbog udaljenosti od centra, zbog manjeg broja dece u odeljenjima i sl:- da se oproba u radu u odeljenjema sa optimalnim brojem učenika,- da isproba sve oblike i metode rada koji su u seoskim školam ateško primenjivi;- da održi čas u pravoj fiskulturnoj sali;- da popije kafu sa kolegama u velikim i svetlim zbornicama;- da obuje štikle, što da ne, i da ne mora da nosi rezervnu obuću za prezuvanje u rancu;- da se, ako ništa drugo, kao čovek ogreje tokom zime i da spreči galopirajući artritis i slične boleštine koje je zaradio tokom decenija rada u trošnim i neuslovnim seoskim školama.- dopunite...Ne želim ovim postom bilo koga da prozovem, ponajmanje učitelje koji su imali tu sreću da od početka rade u gradskim školama, za razliku od mene. Ne želim da prozovem ni direktore škola, jer sam sigurna da postoji dosta direktora koji već o ovom problemu vode računa i trude se da svi učitelji u nihovim školama imaju jednake prilike. Želiim samo da skrenem pažnju na potrebu ravnopravnijeg odnosa prema učiteljima seoskih škola, širom Srbije, naročito onima sa predugim stažom u seoskim školama i potrebu da postanu vidljiviji menadžmentima škola.Iako sam sigurna sam da će na moj zahtev za prelazak u matičnu školu stići pozitvan odgovor, imam potrebu da ova priča o seskim učiteljima postane vidljivija i da društvo nagradi njihovo angažovanje prilikom da neke godin epre penzije rade u olakšanim uslovima u udobnim i funkcionalnim školskim zgradama, ukoliko takve postoje u njihovim sredinama.