Otvoreno pismo seoske učiteljice: Zašto sam „pobegla“ u grad

Željana Radojičić-Lukić, učiteljica OŠ „Milan Rakić“ u Mionici, odlučila se za prelazak iz seoske u gradsku školu. Za takav potez iznela je argumente bazirane na višegodišnjem iskustvu rada u izdvojenim odeljenjima.

Njeno „otvoreno pismo“ prenosimo u celosti:

Podnela sam zahtev za prelazak iz izdvojenog odeljenja u matičnu školu.

Smatram da je svaki učitelj koji provede više od 20 godina rada u otežanim uslovima zaslužio beneficirani radni staž, te je zagarantovana prilika da pređe u gradsku školu i radi u boljim uslovima, najmanje što društvo može učiniti za nas seoske učitelje.

Iako imam tačno 32 godine radnog staža u obrazovanju, od toga čak 30 u nastavi u seoskim školama, presipitujem se da li sam prenaglila i da li moja malenkost, ili bilo koja druga seoska učiteljica širom Srbije, ima argumente da podnese zahtev za prelazak iz seoske u gradsku školu?

Ako smo svesni činjenice da se smanjuje broj odeljenja i po gradskim školama, ne možemo, a da se ne zapitamo da li ta činjenica treba da spreči učitelja, koji je svoje najlepše godine proveo radeći u otežanim uslovima, da se osmeli da traži premeštaj u gradsku školu i na taj način, ne daj Bože, ugrozi mesto nekog kolege koji u tim uslovima radi od početka svog staža?

Pomozite mi u preispitivanju navođenjem argumenata!

Evo počeću sa nekim mojim, na prvi pgled, „banalnim“ argumentima:

Ako znamo da većina seoskih učitelja istinski uživa u svom radu, najčešće ćuteći i radeći, znamo i da kako se godine radnog staža i života nižu, čovek počinje da se preispituje da li zaslužuje više, kao što su prilike:

– da bude učitelj gradske škole;

– da se socijalizuje u velikom kolektivu;

– da bude sa svojim đacima uključen u vidljiviji i impoznatniji kulturni rad ustanove,
nego što je imao priliku ranije;

– da bude uključen u aktivnosti škole, u koje seoski učitelji nisu zbog udaljenosti od centra, zbog manjeg broja dece u odeljenjima i sl:

– da se oproba u radu u odeljenjema sa optimalnim brojem učenika,

– da isproba sve oblike i metode rada koji su u seoskim školam ateško primenjivi;

– da održi čas u pravoj fiskulturnoj sali;

– da popije kafu sa kolegama u velikim i svetlim zbornicama;

– da obuje štikle, što da ne, i da ne mora da nosi rezervnu obuću za prezuvanje u rancu;

– da se, ako ništa drugo, kao čovek ogreje tokom zime i da spreči galopirajući artritis i slične boleštine koje je zaradio tokom decenija rada u trošnim i neuslovnim seoskim školama.

– dopunite…

Ne želim ovim postom bilo koga da prozovem, ponajmanje učitelje koji su imali tu sreću da od početka rade u gradskim školama, za razliku od mene. Ne želim da prozovem ni direktore škola, jer sam sigurna da postoji dosta direktora koji već o ovom problemu vode računa i trude se da svi učitelji u nihovim školama imaju jednake prilike. Želiim samo da skrenem pažnju na potrebu ravnopravnijeg odnosa prema učiteljima seoskih škola, širom Srbije, naročito onima sa predugim stažom u seoskim školama i potrebu da postanu vidljiviji menadžmentima škola.

Iako sam sigurna sam da će na moj zahtev za prelazak u matičnu školu stići pozitvan odgovor, imam potrebu da ova priča o seskim učiteljima postane vidljivija i da društvo nagradi njihovo angažovanje prilikom da neke godin epre penzije rade u olakšanim uslovima u udobnim i funkcionalnim školskim zgradama, ukoliko takve postoje u njihovim sredinama.