7
Iako u našoj zemlji još važi moratorijum na nuklearne elektrane, u Srbiji se skladišti radioaktivni otpad. To nije nuklearni otpad iz Francuske ili bilo koje druge zemlje koji potiče iz elektrana, već se radi o onome koji dolazi iz naučno-istraživačkih, medicinskih i sličnih izvora, kažu sagovornici N1. Gde je sada nuklearno gorivo iz istraživačkog reaktora u Vinči?
Govoreći o razlici između ukidanja moratorijuma na nuklearne elektrane i uvoza nuklearnog otpada o kome se pričalo posle potpisivanja Memoranduma o saradnji u oblasti nuklearne energije sa Francuskom, profesor Fizičkog fakulteta u Beogradu Ivan Videnović kaže da se radi o suštinski različitim i neuporedivim pravnim normama.
„To je kao da poredite, na primer, zabranu ubistva, sa ukidanjem zabrane letenja, vožnje automobila ili povećanjem maksimalne dozvoljene brzine na autoputu na 130 km/h. Jedno je, dakle, bazična civilizacijska pravna norma, a drugo je ukidanje suvišnih i prevaziđenih restrikcija, uvedenih u trenutku kada je u javnosti vladao strah zbog jednog imanentnog katastrofalnog događaja kakav je bio Černobilj“, kaže Videnović za portal N1.
Taj moratorijum, odnosno Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, donet je na saveznom nivou i od svih novih država nastalih raspadom Jugoslavije, jedino ga je Srbija transponovala u svoj pravni sistem.
Videnović navodi da ukidanje Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana ne znači nužno da će Srbija graditi nuklearku, „kao što vas niko ne tera da letite avionom ili vozite brzo ako ne želite“. On navodi da potreba za nuklearnom energijom jeste nešto što treba da bude predmet stručne i javne rasprave.
„Sa druge strane, zabrana uvoza radioktivnog otpada inostranog porekla je ključna norma i kao takva, jedan od uvodnih članova Zakona o zaštiti od jonizujućih zračenja i nuklearnoj sigurnosti. Ukidanje te zabrane, u situaciji kada Srbija nema ni prostrojenje za preradu, ni trajno odlagalište radioktivnog otpada, bio bi jasan znak da neko ima nečasne namere“, poručuje Videnović.
Nuklearnim otpadom u Srbiji rukovodi Javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije.
Radiokativni otpad (RAO) klasifikuje se kao visoko, srednje i niskoaktivan. Najopasniji je visokoaktivni otpad, a njega čini istrošeno gorivo nuklearnih reaktora.
„Ovakvog otpada nema više u Srbiji. On je iz istraživačkog reaktora u Vinči transportovan 2010. godine u zemlju porekla, Rusiju, gde se trajno odlaže. U Srbiji danas imamo samo generisanje i skladištenje srednje i niskoaktivnog otpada koji nastaje u uobičajenoj upotrebi radioaktivnih materija u medicini i industriji“, navodi Videnović.
Da ovakavog otpada u Srbiji nema potvrđuje za portal N1 i konsultant direktora Direktorata za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije Đorđe Lazarević. On kaže da je prepakivanje iskorišćenog nuklearnog goriva na istraživačkom nuklearnom reaktoru u Vinči, bila veoma složena operacija.
„Sledio je, zatim, utovar u specijalne čelične kontejnere i na kraju odnošenje u zemlju porekla (Rusiju). Ukupno oko 250 buradi od po 220 litara. U tim buradima je uglavnom bila sabijena kontaminirana HTZ oprema (nazuvci, zaštitna odela, rukavice, itd) koja je korišćena da zaštiti operatore koji su izvodili te operacije“, navodi Lazarević.
Da je sve u vezi sa nukleranom energijom globalno pitanje, svedoči i podatak da je otpad napustio Srbiju zahvaljujući dogovoru Rusije i Sjedinjenih Američkih Država (SAD). Okidač za razgovor i dogovor dve super sile bio je pre svega strah SAD posle nezapamćenog terorističkog napada na kule bliznakinje u Njujorku 2001. godine
„Postojao je snažan interes međunarodne zajednice, oličene u Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju (IAEA), a pre svega SAD, da se istrošeno gorivo iz raznih istraživačkih reaktora građenih u 20. veku i na Istoku i na Zapadu, vrati u zemlje porekla i tamo stavi pod jedinstvenu i efikasnu kontrolu. To se poklopilo i sa interesima Srbije, da se istrošeno gorivo odnosno visokoaktivni otpad izmesti iz Vinče 2010. godine“, ističe Videnović.
Lazarević, koji je doktorirao na modulu Nuklearna, medicinska i ekološka tehnika u okviru ETF u Beogradu, kaže da u ovom trenutku postoje operacije koje su vezane za održavanje sistema, što podrazumeva zamenu filtera kojima se prečišćava voda, kao i filtera na jedinicama u ventilacionom sistemu koji izvlači vazduh i izbacuje ga kroz dimnjak.
„Za te potrebe normalnog održavanja na ovom reaktoru napuni se otprilike jedno bure od 220 litara i zameni jedan filter godišnje“, navodi Lazarević.
On kaže da postoje i druge aktivnosti koje generišu radioaktivni otpad, poput čišćenja pogona, koji se radi zajedno sa kolegama iz Švedske i Engleske.
Kako kaže, u planu je da se radijum iz tzv. radijumskog bunkera u Vinči upakuje u metalne kapsule, da se te kapsule zavare i potom smeste u odgovarajuću zaštitu.
„Trenutno se u zemlji pored otpada iz normalnog održavanja reaktora, povremeno preuzimaju zamenjeni radioaktivni industrijski izvori radi uskladištenja. Radi se o radioaktivnim izvorima iz železara, na mestima gde se radi flotacija rude, meri gustina i slično, koji po pravilu nisu velikog intenziteta. Kad im opadne aktivnost na nivo kada ne mogu da služe svrsi, otpisuju se, postaju radioaktivni otpad i predaju se na uskladištenje, i to je na nivou od par izvora godišnje“, navodi Lazarević.
Lazarević navodi otpad koji dolazi iz industrije ispitivanja varova kojima je kratko vreme poluraspada, zbog čega se tretiraju kao radioaktivni otpad svega tek nekoliko godina, zatim povremeno demontiranje po nekog preostalog radioaktivnog gromobrana… Tu su i rendgen uređaji koji sami pri svojim raspadima emituju niskoenergetsko x zračenje kao plutonijum (238Pu).
„Po pravilu se koriste oko deset godina, a onda se predaju na skladištenje kao RAO. Ovakvi izvori se predaju jednom u nekoliko godina, dok se oko dva puta godišnje predaju neutronski izvori sa univerziteta ili od drugih korisnika kojima više nisu potrebni. To su obično praškasti materijali koji sadrže torijum, uranijum ili neka njihova jedinjena“, navodi sagovornik portala N1.
Lazarević kaže da pored nuklearnog materijala, u otpad ulaze i ostaci čišćenja prostorija gde su bili ovi materijali, kao i otpad iz procesa čišćenje terena na jugu Srbije gde je izvađeno više stotina metaka od osiromašenog uranijuma i prepakovana zemlja koja je imala više uranijuma od onoga što je dozvoljeno po kriterijuma sa aspekta zaštite ljudi i životne sredine.
Kao ističe Lazarević, pripremljene su analize radijacione sigurnosti tokom normalnog rada skladišta radioaktivnog otpada koje su posebno važne za stare hangare (H1 i H2) sa istorijskim otpadom i saglasno tim analizama su obezbeđene mere da se u prvom redu zaštite ljudi.
„Prema planu, ući će se u oba postojeća hangara, sve će biti pregledano, očekuje se da će dobar deo današnjeg otpada biti ispod granične vrednosti, što znači da ne mora više da se čuva kao RAO, ali će bez obzira biti podvrgnuto dobro razrađenim mernim metodama i pristupiće mu se na osnovu veoma detaljno urađenih analiza sigurnosti“, naglašava sagovornik.
Kako kaže, najveća pažnja posvećuje se tome da se operatori ne ozrače i „ne daj bože nešto ne bude ispušteno u okolinu“.
On navodi da se ne može isključiti mogućnost da neki industrijski izvor procuri, ali da je zbog toga oko ovih hangara vrše redovna kontrola uzoraka zemlje, uzoraka vode od padavina i obližnjeg potoka i usisava i kontroliše vazduh tako da bi na vreme bilo primećeno da je neki izvor procureo, i prema tome se preduzele mere da se taj izvor izoluje i prepakuje u novu košuljicu.
Kako objašnjava Lazarević, realna opasnost od otpada kakav se danas skladišti je zanemarljiva. Nije smrtonosna i moguće je samo u određenim situacijama.
On kaže da u slučaju da dođe do požara, verovatnoća da industrijski izvori procure je vrlo mala, oko 1 posto, a da je još manja verovatnoća da se uopšte dogodi požar, budući da je sprečavanja požara imperativ.
„Ukoliko bi se i desio, onda glavni problem ne bi toliko bio curenje izvora zbog male verovatnoće koliko bi mogao da bude, ako bi požar zahvatio ono što se nalazi u buradima. To su ranije pomenuta odela, gumene rukavice, nazuvci, sve što je zapaljivo. Usled toga požar bi mogao da zahvati javljače požara, zatim pakovanje uranijuma u metalnim kontejnerima, metalnu kutiju sa mecima sa juga Srbije. Takav veliki požar bi već doveo do curenja, s obzirom na prirodu materijala i zapaljivosti“, dodaje.
Ukoliko bi se to desilo u pomenutom hangaru H2 gde se nalazi istorijski otpad koji ima veću aktivnost, posledice bi bile moguće samo u neposrednoj blizini.
„Na 350 metara koliko su najbliže kuće od tih hangara, gde žive ljudi, ukupna doza bi bila manja od 70 µSv (mikro-Siverta). Iz prirode primimo 2.400 µSv godišnje“, objašnjava Lazarević.
Kada je u pitanju uticaj na teren usled ovako pretpostavljenog velikog požara, oko tih kuća bi, usled volatilnosti, cezijum mogao da se razleti, deponuje i kontaminira okolne površine što bi dozi za stanovništvo iz okoline moglo da doprinese za dodatnih 25 µSv, a to je „manje od primljene doze na jednom letu na relaciji London-Njujork“.
U Vinči još ne postoji adekvatno trajno skladište visokoaktivnog radioaktivnog otpada. Srećom, nuklearno gorivo je odneto, tako da su ostale samo male količine.
Videnović podseća da je 2008. godine u Vinči izgrađen novi, moderan Hangar 3 velikog kapaciteta koji može da primi sav novonastali otpad, a predviđen je i za uskladištenje svog istorijskog otpada koji se sada nalaze u „starim, zatvorenim i neuslovnim hangarima 1 i 2 i skladištima tečnog otpada u Vinči“.
„Zašto taj posao do danas, za 15 godina postojanja Javnog preduzeća ‘Nuklearni objekti Srbije’, nije završen, pitanje je na koje nema jasnog odgovora. Ako bi se Srbija odlučila za izgradnju nuklearne elektrane, javila bi se dodatna potreba za bezbednim privremenim skladištenjem istrošenog goriva iz elektrane, ali i za trajnim odlagalištem radioaktivnog otpada“, navodi.
Kako ukazuje Videnović, hangar je nešto što treba da omogući da se tamo bez rizika po okolinu raspadne istorijski otpad, izvori korišćeni u industriji, medicini, istraživanjima….
„Tu su takođe i medicinski, radioterapijski izvori koji su snažni koji će biti prepakovani u adekvatnu zaštitu i na taj način čuvani dok potpuno ne oslabe“, dodaje.
Lazarević kaže da u odnosu na čovekov život, 300 godina koliko je najduže što treba čuvati od ovog otpada, nije tako strašno.
„Dugo mora da se čuva Ra (radijum), Am (americijum), i ovih par uzoraka ozračenog uranijuma, ali to je planirano da bude spakovano i čuvano u bezbednom skladištu. A kada jednog dana naša zemlja uđe u klub zemalja koje koriste nuklearnu energiju, onda će se u sklopu toga smestiti i ovaj otpad zajedno sa otpadom sa nuklearne elektrane koji zahteva trajno skladištenje u dubljim geološkim strukturama“, zaključuje sagovornik.
***
BONUS VIDEO – N1 Studio Live: Da li je nuklearna energija zaista „čista zelena energija“ ? (25.03.2024)
