3
Ovde uspeva šljiva, višnja, malina, kupina, salata... koje god seme da baciš ono nikne, priča meštanin Gornjih Nedeljica Miladin Đurđević dok stojimo na brdu sa kog puca pogled na njive prekrivene zdravim, krupnim stabljikama kukuruza, na sojišta narasla do prsa, na šume hrasta lužnjaka, dve bujične reke Korenitu i Jadar - plodnu dolinu oivičenu brdima, po kojoj „Rio Tinto“ crta zgrade budućeg rudnika i jalovišta.
Dok gledamo kraj koji odmara oči, iza nas u tišini stoje grobovi. Na jednoj od ploča jedva uspevamo da pročitamo natpis na kom se nadzire ’41. godina, na drugom ’14. podsećajući na bitke koje su na ovom području, nedaleko od Drine, vođene.
„Naše seosko groblje je još starije, najstariji predak koji mi je tamo sahranjen umro je 1700. godine“ priča nam Đurđević.
Spuštamo se ka zelenoj dolini u kojoj se naziru tragovi kuća, puteva, ali i arheoloških nalazišta iz kojih se, zbog planiranog rudnika, ubrzano vade predmeti iz neolita, bronzanog i gvozdenog doba, srednjeg veka, osmanskog perioda.
Ulazimo u Gronje Nedeljice i ubrzo zatičemo bolne tragove koje je počela da ostavlja rudarska kompanija. U samom centru, preko puta pošte i škole, crvena tabla „Rio Tinto – Projekat Jadar – informativni centar“, a u blizini radi mehanizacija, meštani kažu – prave parking za potrebe kompanije.
Dalje, na putu ka seoskoj crkvi slika od koje prolazi jeza – puste kuće bez krovova, sa kojih je odneto sve što se moglo. Da nisu ograđene trakama i označene natpisom „privatni posed“, čovek bi rekao da se tu nedavno ratovalo . Njih je „Rio Tinto“ već kupio i planira da sravni sa zemljom, a ispod iskopava jadarit bogat borom i litijum, iako za to još nema nikakvu dozvolu.
Ispred Crkve Svetog Georgija, na zapadnom obodu planiranog rudničkog kompleksa, zatičemo Marijanu Petković, profesorku književnosti, koja svakog dana iz Gornjih Nedeljica putuje na posao do Lozničke gimnazije.
„Pre 21 godinu došla sam ovde iz Loznice, nakon što sam se udala i nikad nisam pomislila da odem. Ovu prirodu, zdrav život, zdrave navike, mir koji ovde imam ne mogu u gradu da nađem“, priča profesorka. Tu je i Dragan Karajčić, predsednik mesne zajednice sela Brezjak, Gornje i Donje Nedeljice i Slatina, stoji na najvišoj tački pored crkve, gde je takođe groblje.
„Ovde leže kosti moga dede koji je bio Solunac, prošao je i Krf i Bizertu, otac mi je maloletan odveden na Sremski front. Ja neću odavde nigde“, priča Krajičić.
Pokazuje ka plavnoj dolini između Jadra i Korenite. „Ovde hoće da bacaju jalovište. Tu ne može ništa da stoji, to reke poplave svake godine“, dodaje.
Silazimo opet ka selu i iz ulice koju je glad za profitom već načela odlazimo u drugu, koju bi da ugasi. U njoj kuće čistih fasada, negovana dvorišta i dečiji smeh – u jednom dvorištu deca se brčkaju u montažnom bazenu, u drugom se igraju sa psom. Pored ograde koju pas, na opšte oduševljenje, sa lakoćom preskače, stoji kruška visoka kao dao je lipa ili breza.
„Ovo drvo je bilo tu još kad sam bio dete, još tad mi je baba govorila da se na njega ne penjem jer je staro i trulo. Kažu da su tu krušku još Turci posadili. Ovde sve raste i opstaje“, priča nam Đurđević.
Povezane vesti:
Objašnjava da u toj ulici ima najmanje tridesetoro dece, a samo u domaćinstvu Zlatka Kokanovića petoro. Kokanović izlazi iz kuće, zove da uđemo i pokazuje domaćinstvo – ambar, krave, nepregledne bale sena, mehanizaciju… Objašnjava da 70 odsto prihoda njegovog domaćinstva dolazi od mlečnog govedarstva, da je prošle i pretprošle godine, uglavnom „Imleku”, prodao po 100 tona mleka ekstra klase. Ostale prihode donosi mu prodaja žitarica koje krave ne pojedu – kukuruza, soje, deteline, pšenice. Na dvesta metara iza štale, pokazuje na mesto od kog bi trebalo da počne rudnik koji bi sve to ugasio.
„Sva moja zemlja je u kompleksu rudnika i većina parcela koje uzimam pod zakup. Ako počne da se kopa ovim poslom više neću moći da se bavim. Meni je 45 godina, teško mi je da menjam delatnost, a bez posla ne mogu decu da izdržavam“, priča Kokanović.
Napuštamo selo, ali ne i dolinu Jadra pre nego što stignemo do reke. Kroz njive, na kojima ratarskih kultura nema samo oko bušotina koje je „Rio Tinto“ pravio radi istrażivanja, i šume, stižemo do sada plitkog Jadra, smirenog u dubokom usečenom koritu koje svakog proleća napuni. Sa mosta vidimo i drvenu branu, dokaz da tu zaista živi dabar, jedna od više od 120 zaštićenih vrsta koje żive u ovom kraju.
Odlazimo sa željom da se vratimo i zateknemo sve isto, živo i plodno, ne jalovo.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
