Iako je država Srbija uložila u zemljištu, novcu i radovima na stotine miliona evra do sada je budžet Srbije za projekat "Beograd na vodi" ukupno prihodovao šest miliona evra. Po tri miliona u poslednje dve godine.
To je trenutni rezultat višegodišnjih investicija u projekat koji su predstavnici vlasti opisivali samo u superlativima. Procenjen na 3,5 milijardi evra, ovaj projekat je trebalo, kako su govorili zvaničnici, da osim finansijske dobiti „pokrene srpsku privredu, uposli građevinsku industriju i obezbedi nova radna mesta“.
Potpis na ugovor sa arapskim partnerom ispred Vlade Srbije stavila je tadašnja ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović.
Danas, osam godina kasnije Zorana Mihajlović više nije ministarka, nije više članica vladajuće partije, a nije ni odgovorila na pitanja portala N1 u vezi sa isplativošću ovog projekta.
Poslednju izjava u vezi sa tim dala je u intervjuu za portal Nova.rs, kada je rekla da stoji iza svega što je vezano za dokumentaciju, zakone, ugovore.
„Dakle, za sve ono što je vezano za ministarstvo u kom sam ja radila i te kako stojim“.
Milan Ćulibrk, glavni i odgovorni urednik NIN, kaže za portal N1 da kada se tih šest miliona koliko je zarađeno u poslednje dve godine podeli na stanovnike Srbije ispada da će svaki građanin dobiti još malo pa po evro.
„Da li to opravdava projekat od nacionalnog značaja, leks specijalis i šta sve ne“, pita Ćulibrk.
On podseća da je država Srbija ustupila besplatno zemljište u Savamali vredno nekoliko stotina miliona evra, a navodi i primer da je država iz budžeta za 16 miliona otkupila privatnu imovinu Eurosalona na toj lokaciji i zatim je poklonila „Beogradu na vodi“.
„Samo kada se to pogleda, država je u minusu. Da li je to mera uspeha sa aspekta države i projekta takvog značaja“, pita Ćulibrk.
Preduzeće „Beograd na vodi“ saopštilo je da će iz dobiti u 2022. godini koja iznosi 56,4 miliona evra isplatiti dividende u vrednosti 10 miliona evra. Za 2021. godinu neto dobit je bila 29,5 miliona evra, a isplaćene dividende su iznosile isto 10 miliona, od čega je trećina uplaćena u državni budžet.
Podsećanja radi, prema pisanju NIN-a, 2018. i 2019. Beograd na vodi je završio u plusu od 2,45 i 1,84 milijarde dinara, ali taj novac nije otišao u budžet, jer nije doneta odluka o raspodeli dobiti. U 2020. godini je iskazan neto gubitak od 327 miliona dinara, a minusi u 2016. i 2017. godini su iznosili zajedno 2,4 milijarde dinara.
Udeo za raspodelu je kako kaže Ćulibrk odluka vlasnika odnosno Skupštine akcionara.
„Država je manjinski partner i ona se ništa ne pita. Mogli su da ne uplate ni dinar za dividende, takvih primera ima. Šta ima privatni vlasnik, to je njegova stvar, samo nadam se da ćemo jednog dana saznati ko su zaista pravi vlasnici“, kaže Ćulibrk i podseća da je zbog tog projekta promenjena i decenijska trasa metroa i premeštena na Savamalu.
„Čak i da profita ima mnogo više, koliko god da je, ne može da zatrpa skandal rušenja u Hercegovačkoj“, poručuje Ćulibrk.
Dok se direktna zarada meri tek sa šest miliona evra, kada se najavljivao ovaj projekat sve je izgledalo dosta drugačije.
Tako je sadašnji predsednik Srbije, tokom 2012. godine izjavio da prema „našim proračunima, najmanje 200.000 ljudi bi radilo na izgradnji kompletnog projekta, a posle bilo i zaposleno“, poručivao je Vučić u kampanji pred beogradske izbore.
„Naš najvažniji razvojni projekat je ‘Beograd na vodi’ koji će gradu doneti stotine miliona evra zarade“, tvrdio je Vučić te 2012. godine.
Pre tri godine predsednik je bio posebno ponosan što na ovom projektu radi 1.700 ljudi.
Siniša Mali, gradonačelnik u vreme potpisivanja ugovora, a poslednjih pet godina ministar finansija, je ponavljao da će izgradnja podstaći i razvoj gotovo svih drugih sektora, poput recimo ugostiteljstva i turizma, ali i svih ostalih koji će biti uključeni u ovaj projekat, kao i da će poboljšati ukupnu klimu za investiranje. Mali je govorio da je ovaj projekat nešto najbolje za Beograd, podseća N1.
Do sada nisu poznati detaljniji efekti o kojima je govorio, kao ni ukupno ulaganje države. Umesto toga, ministar je tokom prošlogodišnje predizborne kampanje rekao da je „Beograd na vodi, koji se najlepše vidi upravo sa reka, simbol svega onoga što smo uradili, i najbolje pokazuje da ono što obećamo – to i ostvarimo“.
Prema podacima koji su objavljeni na sajtu Vlade Republike Srbije, u danu potpisivanja ugovora, navedeno je da arapski investitor ima 68 odsto udela vlasništvo, a Srbija 32. Potpisvanju ugovora prethodilo je parafiranje državnog sporazuma Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata čime se omogućuje da se „prekoče“ domaći propisi, poput raznih tendera.
Osim toga, u Skupštini Srbije donešen je „lex specialis“ kojim je o Beogradu na vodi dat poseban status. Vrednost projekta se procenjuje na 3,5 milijarde evra, a završetak je planiran za tri decenije.
Projektom „Beograd na vodi“ predviđeno je da se na površini od oko 177 hektara izgradi više od milion (posle je povećano na dva) kvadratnih metara stambenog prostora, oko 750.000 kvadratnih metara poslovnog i komercijalnog prostora, više od 62.000 kvadrata javnih sadržaja kao što su vrtići, škole, ustanove kulture, socijalne i zdravstvene zaštite i oko 242.000 kvadrata novih zelenih površina te da ti kapaciteti omogućavaju da na tom prostoru bude više od 13.000 zaposlenih i više od 17.000 stanovnika.
Kompanija arapskih investitora „Igl hil“ obezbedila je za projekat „Beograd na vodi“ 150 miliona evra u formi kapitala i 150 miliona zajma u formi pozajmice osnivača kompanije.
Kako je naveo Siniša Mali za Insajder, Srbija je uložila zemljište od 100 hektara, uz obavezu raščišćavanja (fizičkog i pravnog) celog područja i obavezu izgradnje infrastrukture. Posao pravnog raščišćavanja još nije završen pošto nisu obeštećeni svi kojima je srušena imovina u Hercegovačkoj ulici.
Potvrđeno je da će projekat da traje maksimalno 30 godina, od čega 50 odsto projekta mora biti završeno u prvih 20 godina, a prilikom izvođenja radova domaći izvođači radova imaju prednost.
Iako je zbog izgradnje „Beograda na vodi“ izmeštena glavna železnička stanica zbog čega je uzet kredit od arpaskog partnera fiorme „Igl hils“ od 90 miliona evra, ministar finansija je više puta negirao tu vezu.
Isti slučaj je i sa autobuskom stanicom, koja još nije izmeštena na Novi Beograd kako je planirano. Posredan trošak je i najava rušenja najstarijeg mosta preko Save u Beogradu i izgradnja novog zbog potreba stanovnika ovog naselja.
Ovih meseci nezvanično se priča o širenju ovog projekta dalje uz reku na prostor Sajma.
„Kako se bude širio tako će profiti da rastu, ali to za državu neće značiti ništa. Ni za 1.000 godina neće dobiti ono što je poklonila“, zaključio je Ćulibrk.
***
BONUS VIDEO – Zašto otpadaju stakla sa fasada Beograda na vodi
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare