0
“Moja jedina nagrada je saznanje da sam pomogao ljudima i da sam nekima od njih možda spasio život, a mene nije koštalo ništa, do nekoliko kapi krvi”, kaže u razgovoru za Nova.rs Danilo Ašanin (25), apsolvent na Pravnom fakultetu, koji je do sada 24 puta dao krv, a poslednji put nekoliko dana pred Novu godinu. Problem sa rezervama krvi u Institutu za transfuziju krvi Srbije pogoršao se od početka pandemije, pa se u poslednje dve godine, što iz straha od zaraze, što zbog dezinformacija vezanih za vakcinu protiv kovida-19, drastično smanjio broj davalaca. Ipak, ima i dalje onih koje ništa neće zaustaviti u ovoj humanoj misiji.
“Biti dobrovoljni davalac krvi za mene je najhumaniji ljudski čin. Dao sam krv do sada 24 puta, a prvi put kada sam imao 18 godina. Volonter sam Crvenog krsta, a tamo imamo program koji se bavi dobrovoljnim davanjem krvi, držimo predavanja na tu temu i objašnjavamo ljudima zašto je to humano i koliki je značaj doniranja.
Nikada neću znati koliki je broj ljudi kojima sam pomogao, ne želim ni da znam ko su oni, jer davanje krvi je za mene etička, ljudska dužnost da pomognem, na najnesebičniji način.
Čini mi se da je ljudima sada svejedno, to je neka odlika savremenog doba. Nije da se plaše, nije da ih mrzi, jednostavno ih ne interesuje da doniraju. Ipak, ima i onih koji redovno daju krv, koji žele da pomognu čak i u ova teška vremena. Tokom pandemije 2020. i 2021. redovno sam davao krv. Nakon što sam se vakcinisao takođe, nisu me poremetile izmišljotine koje su pojedini mediji pisali o lošem uticaju vakcine na krv. Bilo je tu nažalost mnogo spinovanja” priča Danilo.
PROČITAJTE JOŠ
Nagrada za davanje krvi su životi koje ste spasili, naglašava ovaj humani budući pravnik.
“Crveni krst daje bedževe za prvo davanje krvi, pa za deseto, a za 25. delimo i diplome. Drago mi je zbog tih priznanja, ali mi je najvažnie što pomažem. Svako ko je zdrav i punoletan, može da donira krv. Nije važno koliko novca imate, ni odakle dolazite, tu smo svi isti. Nemci imaju kulturu da određenim danima u nedelji daju krv i to kod njih nije ništa spektakularno, to je deo dužnosti patriotske, humane, ništa ih ne košta, a njihovim sugrađanima pomaže” kaže Danilo.
Većina redovnih davalaca krvi svedoči da se ova humanost “nasleđuje”, da je u pitanju osećaj koji dolazi iz porodice.
“Od malih nogu su me učili da dajem krv. Moj tata i stric bili su redovni davaoci. Moju decu učim tome. Do sad sam 30 puta dala krv. Imala sam pauze samo dok sam bila trudna i na porodiljskom. Tokom pandemije sam redovno davala krv, ništa me nije sprečilo u tome. Samo jednom su me odbili jer sam imala nizak hemoglobin.
Vakcinisana sam uredno, a davala sam krv posle svake doze vakcine. Inače radim u Poštanskoj štedionici i ranije su redovno dolazili iz Instituta kod nas kako bismo lakše donirali, ali je firma tu praksu zabranila kad je počela pandemjia. Sad se snalazim i idem gde mi je zgodno. Davanje krvi me ispunjava, ja tu nemam nikakve privilegije, ni koristi, osim što znam da sam nekome pomogla, a to je najvažnija” priča za Nova.rs Ana Ćurić, službenica u Poštanskoj štedionici.
Zaposleni u Institutu za transfuziju često su i sami redovni davaoci.
“Nakon što sam 30 puta dao krv, prestao sam da brojim. To mi je porodična tradicija, na neki način. Moj otac je više od 100 puta dao krv i trombocite i plazmu. Poveden njegovim primerom, počeo sam i ja, a onda sam se zaposlio u Instititu. Radim posao koji volim i koji me motiviše i inspiriše. Tokom pandemije se broj davalaca drastično smanjio jer su ljudi uplašeni. Bilo je pregršt raznih informacija i dezinformacija, koje su izazvale totalnu konfuziju. Ljudi su se plašili bolesti, a to se odrazilo na broj jedinica koje smo prikupljali na dnevnom, a i na mesečnom nivou. Ipak, dali smo sve od sebe da nijedna operacija ne trpi i da bude dovoljno krvi za najugroženije pacijente” kaže za Nova.rs Dušan Serafimović, iz Instituta za transfuziju krvi Srbije.
Student na Mašinskom fakultetu, Ivan Babović (25), do sada je 20 puta dao krv.
„Samoinicijativno sam sa 19 godina počeo da dajem krv, prosto sam u tome video način da pomognem ljudima. Nije mi teško da jednom u dva meseca odvojim sat vremena da dam krv i nekom spasim život. Krv nema zamenu i uvek će biti onih kojima je potrebna. Cilj mi je da dam krv bar 100 puta u životu. Ljudima oko mene je poznato da sam redovan davalac, pa kad se desi neka nesreća, pozovu me da pomognem. Ocu mog prijatelja je nedavno trebala krv, tačnije trombociti i ja sam se odmah odazvao pozivu u pomoć. Međutim i kada moja krv odlazi nepoznatima, drago mi je što mogu da pomognem“ kaže Ivan za Nova.rs.
BONUS VIDEO: Akcija dobrovoljnog davanja krvi Nova.rs
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
