Milena Zec (35) iz prigradskog naselja Mali Mokri Lug je nastavnica matematike. Radila je u prosveti oko sedam godina, ali sa pauzama od po nekoliko meseci jer je uvek bila na zameni. Čekala je posao za stalno, a kada je shvatila da ga neće tako lako dobiti jer „svi ispod nje, nekako, upadnu iznad nje“, odlučila je da počne da daje privatne časove deci kojoj su potrebni. I za Nova.rs kaže da joj je to najbolja odluka u životu jer u svom toplom domu, fokusirana na samo jedno dete po času, bez galame i pritisaka, zaradi trenutnu profesorsku platu.

„Moje kolege koje rade u školama, bilo državnoj, bilo privatnoj, poštujem i uopšte ih ne omalovažavam što sada, na neki način ispada da je meni bolje nego njima. Ali trenutno mi jeste bolje, zato što je mnogo njih ostalo da radi iako nemaju ugovor za stalno i dobijaju jako malu platu jer nemaju pun fond časova. Odlučila sam da meni ne bude tako“, kaže nam nastavnica Milena na početku razgovora.

S obzirom da još uvek nema porodicu, Milena kaže da je to bilo presudno za ovaj korak.

„Što bi rekli – nemam ni kučeta, a ni mačeta. Moji roditelji žive u selu kod Vranja, obezbeđeni su, ne uzimam novac od njih, ali im ipak pošaljem kad god mogu jer ovo što zaradim, dovoljno je da pokrije moje trenutne obaveze i da mi ostane sa strane. Dakle, plaćam kiriju, komunalije i sve ostalo što mi je potrebno“.

Milena je počela tako što je svuda po komšiluku zalepila plakate na kojima je nudila časove matematike, a prva cena usluge bila je „samo“ 1.000 dinara.

„Kad kažem ‚samo‘, mislim na to što deca nisu bila vremenski ograničena koliko moraju da ostanu zbog para, nego je 1.000 dinara bila cena, pa dok ne završimo ono što smo planirali za taj dan. Međutim, vremenom, kada sam videla da već imam zavidan broj đaka koji mi dolaze, cena se promenila“..

Kako priča, dvočas matematike u trajanju od 90 minuta sada iznosi 2.000 dinara.

„Nisu se bunili roditleji dece zato što su bili zadovoljni onim što oni nauče. A posebno što su u početku mogli da ostanu onoliko koliko osećaju da mogu da izdrže bez umora, pa makar i tri sata. Pritom, svaki domaći zadatk koji bi dobijali, mogli su da mi pošalju, pa da ga zajedno, telefonski, radimo“.

Nije svaki mesec finansijski isti s obzirom da Milena nema fiksnu platu – nekada je dece manje, a nekada više.

„Sve zavisi, recimo, tokom letnjeg raspusta nemam skoro ništa. Normalno, deca odmaraju, ne uče, nema škole, pa se ja tada spakujem i odem kod mojih roditelja. A kada počne školska godina, već za nekoliko dana počnu da pristižu upiti kad mogu da počnem sa zakazivanjem časova“.

Prošle godine Milena je dobila poziv od jedne škole da bude kod njih na zameni godinu dana, ali je odbila.

„Godinu dana mi ništa ne znači, verujte. Jer, izgubim pola dana, ako ne i više, a primam zaista malu platu. I kada dođem kući, umorna, nemam snage ni za šta drugo. Ipak u učionici uglavnom bude preko dvadeset pet učenika, a to nije malo. Pritom, u pitanju su stariji osnovci, ovo je neki njihov period kada se dokazuju i pokazuju, pa su pomalo neposlušni, nekoncentrisani, glasni. Zašto bih se nervirala i uništavala svoj glas, kad mogu da budem fokusirana na jednog učenika, da mu posvetim pažnju jer to dete je i došlo zbog toga, a ne da čačka telefon ili da pričamo o nekim drugim stvarima“.

Za kraj razgovora, Milena kaže da neće odustati od stalnog zaposlenja, ali da čeka pravi trenutak.

„Ne znam kada će se to dogoditi, ali ne mogu da gubim vreme. Čak bih se vratila i u rodno mesto, ali samo da znam da sam primljena za stalno i da ne moram da razmišljam šta će biti sutra. Ovako, privatni časovi će uvek postojati, posebno što su, nažalost, današnja deca takva kakva su, nezainteresovana, pa im je uvek potrebna dodatna pomoć, a roditelji žele da plate“, kaže nastavnica Milena.

BONUS VIDEO: Da li se nastavnicima dostojanstvo može vratiti većim ulaganjem u prosvetu?