Dete moje, ustajem sa izlaskom sunca, a ležem kada se na nebu pojavi mesec, kaže za Nova.rs poljoprivrednik Mile Jontulović iz Rakove koji ima vinograd, baštu, ali i stoku. "Moj radni dan počinje u pet ujutru, a nekada i pre toga. Imamo vinograd površine pedesetak ari, a ja i Milijana, uglavnom, sami brinemo o svemu. Kćerke se poudavale, jedna u Beogradu, druga u Čačku, razumemo i njih jer imaju svoje poslove, veliku decu, pa najčešće sami moramo sve da odradimo", priča Mile za Nova.rs.

Mile i Miljana su pravi heroji, oni znaju šta je težek život za koru hleba. Njihova priča će i onima koji se pitaju zašto poljoprivrednici u Srbiji protestuju sve objasniti i predočiti sve muke srpskog seljaka. Oni su istinski heroji Srbije, koje je država nebrigom i potkradanjem bacila niz vodu.

Oko vinograda, nastavlja dalje, ima poprilično obaveza. Treba pokidati zaperke, prskati, frezerisati, okopavati, rezati, to su velike muke, objašnjava naš sagovornik.

„Najgore jer je sve od hemijskih preparata poskupelo. Cene su otišle skoro 200 %. Ja imam osamdeset godina, moja baka sedamdeset, a jedino primanje je moja poljoprivredna penzija koja iznosi oko dvanaest hiljada dinara“, kaže Mile.

Urkos godinama, on uzgaja i krompir, paradajz, papriku, luk, kako bi se nešto pojelo i ostavilo u zamrzivač za zimu.

„Volim i kada dođu deca sa unucima da pružim i njima ono što im treba. U gradu plate nisu dovoljne ni da oni kupe sve potrepštine, pa se ja i moja Milijana trudimo da pomognemo koliko možemo“, objašnjava on.

Donedavno su imali nekoliko krava, a sada su ostali sa dve, ali predaju mleko.

„Predajemo mleko, a za litar domaćeg ne možemo da kupimo ni pola litra obične flaširane vode jer nam plaćaju oko trideset dinara“, nastavlja priču Milijana.
I ona je ostarila, a kako kaže, kosti bole i sve je manje snage u staračkim telima.

„Moj život je štala, kuća i njiva. Obraduju me deca kada se skupe ovde pa se družimo, ali to se dešava kada su na godišnjim odmorima. Treba ustati rano, spremiti doručak, otići u štalu, namiriti svinje, ovce, pa tek onda otići u baštu i vinograd“, ispričala nam je Milijana.

Sve to, naglašava, zahteva mnogo snage, a, kako napominje, više ni dobar radnik za pomoć ne može da se nađe.

„Sine sva mlada deca su otišla u gradove ili u inostranstvo. Od petnaest kuća u samo tri doma ima mladih. Vide oni da od ovog našeg seljačkog posla nema apsolutno nikakve vajde. Pa što bi se moje dete vratilo u selo, kada ima stan u Beogradu i sigurnu platu jer je, na sreću, zaposleno u javnom preduzeću. Mi seljaci gledamo samu u nebo i u zemlju“, priča nam ova baka.

Prema njenim rečima, i ove godine ih je grad zakačio, pokidao na pojedinim mestima protivgradnu mrežu, pa je i kvalitet grožđa neizvestan.

„Mi imamo „Muskat hamburg“ i još jednu italijansku sortu belog grožđa. Pravimo vino i rakiju, a to zahteva dodatan fizički napor“, priča Milijana.
Da ne bismo plaćali radnike, deca se uklope sa godišnjim odmorima i pomažu nam u berbi, kažu u glas ovo dvoje staraca.

„Vino je gospodin. Traži da se pazi, mazi, neguje i pre spravljanja ovog napitka. Kada se ocedi grožđe zahteva kontrolu kvaliteta vrenja, skladištenja i kada dođe pravi momenat onda pravimo vino. Prodajemo ga, ali i to su mali novci“, kažu Milijana i Mile.

Od grožđa prave i rakiju koju treba ispeći, prepeći, obezbediti adekvatnu ambalažu, pa tek onda prodati, ističu ovo dvoje staraca.
Novac uzimaju od poljoprivrede od septembra do januara, a ostatak godine je samo ulaganje u poljoporivredne kulture. Ipak, u ovoj kući vlada divna atmosfera. Baka Milijana i deda Mile se vole kao prvog dana kada su se upoznali.

„Ne znamo da li je to ljubav ili navika.U braku smo 54 godine i uspevamo da, zahvaljujući našoj dobroj deci i unučićima, prebrodimo sve prepreke. Oni su razlog za život, rad i istrajavanje u ovom poslu“, zaključuju ovi divni starci za Nova.rs.

Bonus video: Danijel je u 6 minuta objasnio zašto su se digle kuka i motika

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram