0
Sedmogodišnji Mateja iz Bora rodio se u napuštenoj školi, u koju je majka Žaklina morala da se useli, jer, kaže, nije imala gde. Još desetak porodica se isto tako snašlo. Koristili su struju, koja je bila povezana na rudnik, pa je nisu ni plaćali, a od gradskih službi imali su neku vrstu prećutne dozvole. Međutim, novi vlasnik rudnika doneo je nova pravila - struje u ruiniranoj školi više nema. Stanari su se razišli, ali mali Mateja sa majkom - nema gde.
Od 2012. godine, nekadašnja Osnovna škola 3. oktobar je njihov dom. Kažu, isto je izgledala i tada. Mateja se sledećeg februara ovde i rodio. U delu škole koji nazivaju svojim stanom, do koga se jedino može jednim putem.
N1: Koliko je bezbedno da se živi ovde, inače, i kada ima struje?
„Videćete sami kako je, Ja što sam mogla, ja sam sredila“, kaže Žaklina Davidović.
Kroz hol, koji od spoljnog sveta dele pregrade od iverice, prolazi se pored ljubimaca koji, Mateja kaže, njega i majku čuvaju od neželjenih gostiju. Od kako je vlasnik rudnika – kompanija Ziđin, zbog milionskih dugovanja odlučio da struju u nekadašnjoj školi 3. oktobar iseče, ovo je rasveta do dnevne sobe.
„Ovo je dnevna soba“, kaže Davidović.
N1: Ali, vas od spojlnog sveta i napuštenog dela škole deli ovaj drveni zastor ovde?
„Da. I zaključavam noću. Moram“, kaže ona.
Kaže da su ranije nestajale instalacije i slavine, dok kupatilo nisu preselili unutar stana u nekadašnjoj učionici. Prebojili veselim bojama. Nažalost, one ne greju.
„Spavam do prozora, pošto ovde vuče…“, kaže Davidović.
„A, ja spavam odmah ovde. Pored mame. Imam i medu“, kaže mali Mateja.
Sa njim spava i on ga, kaže, greje. Sobu, u kojoj je kada je napolju toplo, ne bi menjao ni za kakav smeštaj, naročito kolektivni.
„Ja sam to odbila“, kaže Davidović.
„To su barake koje ja mrzim. Zato što je prljavo i ne volim barake“, kaže Mateja.
N1: Ali, ovde je hladno?
„Tu je hladno, ali greje me meda“, kaže on.
„Taj alternativni smeštaj ima struju. Autobusko stajalište zbog škole je blizu. Ima i vode. Jedini problem je bio taj što je zajednička“, kaže članica Gradskog veća u Boru Jelena Ristić.
„To su ona betonska korita, što bi u mom kraju rekli – za pojenje krava. Tu bi se prale ruke, tu bismo se kupali hladnom vodom. Zajednički ve-ce odvojen od zgrade“, kaže Davidović.
Ova žena kaže da joj nije bila namera da ovako živi. Uselila se sa stomakom do zuba, adaptirala, ali je vlastima u Boru paralelno slala molbe za dozvolu da ovde ostanu. Zvaničnog odgovora, godinama nije bilo. Sada za N1 kažu – uputili su zahtev republičkoj Direkciji za imovinu da staru školu vrate Boru na upravljanje, pa da problem sa strujom reše. Ali, ako se to i desi, neće skoro. Zimu će, njih dvoje sami, po svemu sudeći, prezimiti ovde.
