4
Marko Jović (16), učenik III2 Srednje ekonomske škole u Valjevu gurnuo je u holu škole mlađeg učenika koji je potom pao, slomio naočare i tom prilikom posekao nos. Uprava škole je, u skladu sa težinom učinjene povrede obaveza učenika, a u dogovoru sa razrednim starešinom, izrekla vaspitne mere učeniku Marku Joviću, uz planiranje pojačanog vaspitnog rada i konsultacije sa roditeljem i učenikom. Uz to, škola je kao prevenciju nepoželjnog i društveno neprihvatljivog ponašanja odredila učeniku aktivnosti društveno-korisnog odnosno humanitarnog rada. Marko će narednih mesec dana, svakog radnog dana, 2 sata dnevno pomagati valjevskom Crvenom krstu i volontirati u svim akcijama, a redovno će čistiti i školsko dvorište. Ovako bi mogla u praksi da izgleda jedna od mera protiv nasilja u srpskim školama. A šta o tome misle prosvetni radnici, roditelji i pedagozi?
Među predloženim merama i aktivnostima koje je potrebno preduzeti u narednom periodu kako bi se unapredio sistem za reagovanje na nasilje, kao i za njegovu prevenciju, a koje je Radna grupa za prevenciju nasilja juče usaglasila, nalazi se i izmena Pravilnika o obavljanju društveno-korisnog, odnosno humanitarnog rada.
Društveno-koristan, odnosno humanitarni rad iz člana 1. ovog Pravilnika se ne odnosi na društveno-koristan i humanitarni rad koji škola planira godišnjim planom rada i ostvaruje radi uključivanja svih učenika ili pojedinih odeljenjskih zajednica u taj rad. Društveno-koristan, odnosno humanitarni rad odnosi se na, recimo, produžetak obaveze redara, pomoć dežurnom nastavniku za vreme odmora, organizovanje humanitarnih akcija, pomoć domaru u radionicama, pomoć u kuhinji, čišćenje školskog dvorišta, pomoć tehničkom osoblju, odlazak u vatrogasnu brigadu i informisanje o prevenciji…
Predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije Jasna Janković kaže za Nova.rs da apsolutno podržava društveno-koristan rad, ali da je neophodno pažljivije precizirati takve aktivnosti.
„Pripadam generaciji koja je i sama obavljala druševeno-koristan radm sređivala svoje učionicu, ukrašavala je, čistila u školi. Nekako smo od samog početka bili usmeravani na rad. Sada je situacija takva da svi nešto čekaju da im se pokloni, da im padne sa neba. A to se, generalno, ne dešava. U Pravilniku o društveno-korisnom radu mora da se vidi koji stepen nasilja obuhvata društveno-koristan rad. Ne možete nekome ko je izvršio krivično delo nad svojim drugom ili nad nastavnikom da kažete u redu je, sad ćeš malo da čistiš u nekoj ustanovi i to je to. Želimo da taj Pravilnik jasno odredi ako je to prvi stepen naislja, drugi ili treći, koliko sati obavljanja društveno-korisnog rada m usleduje“, objašnjava naša sagovornica.
Prema njenim rečima, iako Pravilnik o društveno-korisnom radu postoji u školstvu, problem predstavlja organizacija ovih aktivnosti koje neretko spadaju na škole.
„Problem je bio što su sve morale da organizuju škole, a škole nisu previše vične i nisu previše u komunikaciji sa drugim ustanovama. Zato smo tražili bolje umrežavanje sa drugim ustanovama jer smatramo da je škola partner socijalnim službama i zdravstvenim ustanovama. Moramo svi da radimo zajedno. A škola nije znala kako sve to da organizuje. A kad nešto nije dovoljno janso, onda škole ne smeju da se upuštaju jer će sutra doći neko da ih tuži“.
Pročitajte još:
Naša sagovornica objašnjava da je do sada razredni starešina morao da nadgleda društveno-koristan rad, a to je, naglašava ona, tek bilo nemoguće.
„Čak i da razredni starešina pun fond časova radi u toj školi, a često se dešava da on nije svakoga dana u školi gde je razredni starešina nego je u drugoj školi, pa da li je u istoj smeni sa detetom. I to treba da se usklađuje. A onda i nastavnik i dete da pronađu isto slobodno vreme. Pa se postavlja pitanje ako je to slobodno vreme, da li nastavnik treba da bude tu u svoje slobodno vreme. To je do sada bilo potpuno inejasno i samim tim nije primenjivano“, kaže Jankovićeva.
Šta roditelji misle o društveno-korisnom radu kao meri sprečavanja nasilja u školama?
Dragana Soćanin iz Beograda čije dete pohađa Zemunsku gimnaziju, kaže za Nova.rs da njen sin svakodnevno učestvuje u aktivnostima sređivanja i čišćenja škole, bez obzira da li se radi o kazni.
„Društveno-koristan rad postoji, a od škole do škole zavisi da li se i kako primenjuje. Zemunska gimnazija, recimo, stalno angažuje decu, slagali su kabinete, škola ima pravilo da se ustanova održava, u biblioteci pomažu oko sređivanja knjiga, takođe i u salama za fizičko“, ističe ova majka.
Ona kaže da na društveno-koristan rad ne bi trebalo da se gleda kao na kaznu nego kao na „dodatno angažovanje učenika“ koje će kod njega stvoriti radne navike.
„Super je ideja da se pomaže Crvenom krstu, ali ta humanost ne sme da bude kazna kao sad si pogrešio i ideš po kazni da volontiraš, nego dete treba da ima volju da pomogne nekome. U redu je ako će se društveno-koristan rad doneti kao jedna od mera za sprečavanje nasilja i ako će sve više dece da učestvuje u tim radnjama jer je zaista potrebno da razvijaju duh. Zato treba raditi na merama prevencije i da se odmah kod prvih sitnih prekršaja reaguje kako ne bi dalje eskalirali“.
Soćanin naglašava pedagoški i psihološki nadzor kojim će se utvrditi deca nasilnici.
„Sa decom neko mora konstantno da priča. Treba utvrditi tu decu koja su naislnici. Oni su nasilnici zbog nekog razloga i rad sa njima je jedina mera prevencije budućeg nasilja. Tu se moraju proceniti ta rizična deca, sa njima mora da se radi, da se vidi zašto je to tako“, kaže Soćanin.
S druge strane, psiholog dr Radomir Čolaković koji je svojevremeno radio kao školski pedagog, objašnjava za Nova.rs da društveno-koristan rad kod učenika izaziva bes i ljutnju, te da ova mera nije efikasna u sprečavanju nasilja u školama.
„Šezdesetih godina bio je društveno-koristan rad, ali se on uopšte nije pokazao kao nešto dobro. Postojeći Pravilnik o društveno-korisnom radu podrazumeva da se kod učenika razvije svest o njegovoj ličnoj odgovornosti, da on ostvari uvid u posledice takvog ponašanja. A kako se to realizuje? Aktivnostima poput sređivanja klupa, učionica, čišćenja dvorišta, pa fini, intelektualni poslovi u sekcijama sa profesorima i slično. Međutim, to se uopšte nije pokazalo efektnim jer se tu obično stane. To je samo fragmentarno odrađeno. Trebalo je ići dalje, razgovarati o tome na časovima odeljenskog starešine. Nije lepo kad svi odu kući, a ti ostaneš da čistiš dvorište kao neki fizikalac. Onda taj učenik teže prihvata tu kaznu i ona izaziva ljutnju i bes kod njega. To je poniženje za učenika i ja to nikad ne bih primenio na učeniku niti bi mi palo na pamet“, izričit je dr Čolaković.
Naš sagovornik tvrdi da u školama treba preventivno raditi da ne bi dolazilo do nasilja.
„Ako hoćemo da razvijemo svest, treba preventivno da radimo. Konkretno, ja bih primenjivao mere isključenja iz škole, ukore, možda i kažnjavanje neke druge vrste u smislu da više ne možeš da ideš u ovu školu nego u drugu sa tom i tom karakteristikom i tada se budi savest šta sam uradio, a ne tretirati ga kao hroničnu žrtvu. Ima, zaista, boljih metoda za disciplinovanje učenika. A prevencija je na prvom mestu“, kaže psiholog.
Podsetimo, ministar Branko Ružić istakao je da će do 24. decembra biti definisan predlog akata koje je potrebno izmeniti kako bi se mere sprovele.
BONUS VIDEO: Vršnjačko nasilje u Subotici: Otac dečaka kome je izvađena slezina svedoči o nemiloj sceni
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
