4
Natprosečno inteligentna, obrazovana, duhovita, ali bez posla već deset godina samo zato što ima cerebralnu paralizu. Ovako bi mogla da se opiše Beograđanka Ljubica Vladušić (37), čija borba za radno mesto traje otkad je završila fakultet, tačnije otkad je stekla dve diplome, a na pragu je i treća.
Ljubica je završila Geografski fakultet i master studije. Onda je rešila da se oproba u novinarstvu, pa je završila master studije na Fakultetu političkih nauka. A onda se ponovo vratila turizmu tako što je upisala doktorske studije na Geografskom fakultetu.
Iako će u narednom periodu dobiti još jednu diplomu i to ne bilo koju nego sa zvanjem doktora nauka, Ljubici to očigledno ništa ne znači pošto godinama muku muči da pronađe posao.
Za Nova.rs Ljubica priznaje da se često pita da li je problem u njoj ili jednostavno nema sreće.
„Godinama ne uspevam da se snađem, pa se pitam da li je do mene, možda sam smotana ili jednostavno nemam sreće. Ne znam, ali dođe taj trenutak kada čoveku više dozlogrdi. Tapkate u mestu, nemate mogućnosti da se pokrenete. Tako se ja trenutno osećam. Nažalost, invalidu je jako teško da se zaposli jer firme koje tobože moraju da zaposle osobe sa smetnjama u razvoju, zapravo fingiraju. Njima je bolje da plaćaju penale nego da imaju nekog takvog radnika“, priča nam otvoreno Ljubica.
Otkad zna za sebe, Ljubica se hrabro bori da „opstane u društvu“. Ipak, čini joj se da je društvo drugačije orijentisano prema njoj.
„Kada sam otišla na biro, žena za šalterom mi je rekla ‘Ti nemaš ovde šta da radiš, poslovi su bezveze, nećeš se zaposliti’. Društvo je očigledno u fazonu ‘Prihvatite bilo šta, bolesni ste, pa i ne zalsužujete bolje’. Danas je, nažalost, takva situacja, ubiju vas u pojam, pa dođete u situaciju da prihvatite bilo šta. Tužno je što svako ko ima neki zdravstveni problem, ne može da se snađe i da ispliva. Nisam srećna što ćete sada pisati o meni i što javno pričam o svom problemu umesto da se kao čovek normalno zaposlim“.
Zbog zdravstvenog stanja, Ljubici je kretanje usporenije, pa bi tako radno mesto moralo da bude prilagođeno njenim potrebama. A takav posao je, prema njenim rečima, upravo rad u školi.
„Ja sam natprosečno inteligentna, to ne tvrdim ja, nego pokazuju testovi koje sam radila. Kretanje i motorika su mi usporeniji, pa moram redovno da vežbam. Pošto nemam sredstava da idem na terapije, vežbam sama kući, pa mi je zbog toga potrebno više vremena. Zato bi mi posao u školi bio idealan jer ne bih radila osam sati dnevno, a bilo bi mi normalno plaćeno i mogla bih normalno da živim. Pritom bih imala vremena da vežbam kući. Brinem se sama o sebi, majka mi je bolesna i brinem se i o njoj. Ne daj Bože da se povredim, niko mi ne bi mogao pomoći“.
Pročitajte još:
4
16
3
Ipak, glavni razlog zaposlenja u školi su zapravo deca. Ljubica ih, kaže, jednostavno obožava.
„Obožavam decu, imam strpljenja za njih, mogla bih reći i da imam talenat i tu neku pedagošku-psihološku osnovu. Mene deca nekako podižu i volela bih da utičem na njihov pozitivan razvoj, mislim da je to prava osnova za nekog ko radi u školi. Iako mi kažu šta ću u školi kad ću da doktoriram, ipak volim da radim sa decom. Naravno, nastavila bih da se bavim naučnim radom, ali je moj teren definitivno škola i rad sa decom“.
Mnogo je čitala, obrazovala se, dobijala silne nagrade na fakultetima, čak je i učestvovala u popularnom kvizu „Potera“. Trenutno je angažovana u jednoj beogradskoj školi, ali samo na dve nedelje, dok se ne vrati nastavnica geografije.
„Ovaj posao u školi mi je prvi posao, takoreći. Zapravo, nije bitno šta ja želim, to bi bilo smešno i nezahvalno od mene. Samo bih volela da radim posao koji fizički mogu da obavljam, da ga iznesem tako da budem u istoj ravni kao zdrava osoba. Zato bi mi odgovarao posao u školi jer mi na tom radnom mestu ne trebaju posebni uslovi niti skraćeno radno vreme. Ne moram previše da sedim što je dobro jer ni ne smem zbog nogu, a niti previše da stojim. Nije mi prenaporno, a pritom bih mogla da zaradim za sebe i konačno da normalno živim“.
Ljubica ima cerebralnu paralizu od rođenja. Uprkos tome, išla je u redovnu osnovnu i srednju školu, a potom je upisala Pravni fakultet. Posle dve godine se preomislila jer je shvatila da prava nisu za nju.
„Kada sam skontala da se tu ne pronalazim, otišla sam na Geografski jer volim turizam. Toliko bih volela da putujem, ali nažalost, nemam tih sredstava. A ko pa ne voli putovanja?“
Iako je osoba sa invaliditetom i trebalo bi da ima određene popuste na, recimo, ulaznice za kulturna dešavanja, koncerte, pa i na račune za komunalije, Ljubica nema ništa od toga.
„Apsolutno ništa. Ništa. Obožavam da idem na koncerte i sama tražim ulaznice jer mi, inače, ne bi dali ni to. Ranije smo, recimo, u Areni imali besplatan ulaz, sada mogu samo ljudi koji su u invalidskim kolicima. Isto tako i za bus plus, iako bi ljudi sa cerebralnom paralizom trebalo da imaju. Međutim, kako se kome zalomi, invalid sam kad im odgovara, a kad im ne odgovara, onda nisam. Nemam popuste na komunalije, iako bi trebalo da imam, a samo zbog toga što nemam papir za tuđu negu i pomoć. Ne primam ništa od te pomoći kao da ne postojim. Njima izveštaj lekara ništa ne znači, iako piše dijagnoza. Kad sam bila mala, doktorka nije rekla mojoj mami da me pošalje na neku kategorizaciju, a kako to nije tada urađeno, kasnije kada sam otišla kako bih podnela za negu i pomoć, nisam uspela i odbijena sam“.
Osim odlaska na koncerte i izložbe, Ljubica voli i da učestvuje u pab kvizovima, obožava knjige, pa čita šta god joj padne pod ruku. Voli i da igra društvene igre sa prijateljima, a voli i da proba nove stvari zbog čega je, između ostalog, i upisala master studije na Fakultetu političkih nauka.
„Osvojila sam nagradu na retoričkom takmičenju na Fkaultetu političkih nauka. Takođe, dobila sam nagradu i za stvaralačku izuzetnost i prvu nagradu u kategoriji studenata master i doktorskih studija za rad od Centra za istraživanje javnih politika na temu ‘Način komunikacije među mladima upotrebom aplikacija za upoznavanje’. Volim da probam sve i svašta, da vidim šta mi odgovara, a i nešto novo da naučim. Završila sam i početni nivo NLP kursa. Sve me zanima, ali izgleda, slaba vajda od toga kad posla nema“, kaže naša sagovornica.
BONUS VIDEO: Studentkinja prava Simonida, jedina je predstavljala Srbiju na Evropskoj akademiji liderstva