Lena i Stefan su lekari iz Srbije koji sa troje dece žive u Norveškoj: "Šalju nam kajmak i domaću pršutu na koje je naše 'srpsko nepce‘ naviklo, ali to je jedino što nam ovde nedostaje"

Kada su prvi put stigli u Norvešku, prvi i dominantan utisak koji je ova zemlja odavala, kažu, bio je: mir i ležernost.

“Na ulicama, na poslu, u svakodnevnoj komunikaciji, u kontaktu sa institucijama, sve je bilo bez tenzije i napora. Rekla bih da taj utisak još uvek traje, to odsustvo potrebe da se sve rešava nadjačavanjem, vikom, bukom, brzinom, kako je često u Srbiji slučaj“, seća se Lena.

Pobegli od nakaradnog odnosa lekara i pacijenta

Iz svoje zemlje, posle završenog Medicinskog fakulteta, otišli su iz više razloga, sa kojima se zdravstveni radnici u Srbiji, nažalost, svakodnevno bore.

“Otišli smo zbog neadekvatnih uslova za rad, stručnog usavršavanja, urušenih međukolegijalnih odnosa, a pre svega zbog nakaradnog odnosa između lekara i pacijenta. Nešto što je zapravo bit ovog našeg zanimanja, jeste taj odnos i taj pacijent zbog kojeg ste kao lekar tu, a to je u Srbiji toliko narušeno u poslednjem periodu, da smo sada došli do toga da su u pitanju dve skoro sasvim suprotstavljene strane”, smatraju ovi mladi lekari, danas roditelji troje dece.

Odsustvo saradnje, ali i poverenja između onog koji treba pomoć i onog koji pomoć pruža, za koji smo, složno tvrde, krivi - svi.

“Ovde je u fokusu pacijent i njegova prava, a vi ste tu da mu omogućite da ista ostvari adekvatnim lečenjem i stručnim vođstvom, u skladu sa najnovijim medicinskim saznanjima i praksama. O uslovima u kojima se to dešava, zasigurno nije potrebno da govorimo“.

Novac nije bio motiv

Kada su se spremali za odlazak, o novcu nisu razmišljali.

“Nama privatno, a onda i kao lekarima koji su fakultet upisali iz nekih drugih pobuda, taj materijalni momenat nikada nije bio presudan, pa ni onog trenutka kad smo birali gde ćemo nastaviti život. Da li se lakše živi kada od mesečne plate možete da izmirite sve obaveze, bez svakodnevnog žongliranja ekonomijom i živcima? Naravno, ali je presudna i atmosfera u kojoj se to dešava“, pričaju za Nova.rs Lena i Stefan.

Kada su život preselili u Norvešku, jedino što im je bilo važno je da – rade, jer im je ta mogućnost u Srbiji bila uskraćena.

„Bilo je dovoljno da nam ova država pruži mogućnost da radimo, a za ostalo smo se izborili sami. Kad dođete iz jedne zemlje koja nije članica EU, pravila su sasvim drugačija i sve prethodno što ste postigli morate iznova da osvajate. Tako recimo ni vozačka dozvola iz Srbije ovde nije važeća, ali ni diploma Medicinskog fakulteta u svojoj celini, pa je trebalo proći kroz proces autorizacije, koji iz ove perspektive nije bio nimalo lak”, sećaju se oboje kako je izgledalo prilagođavanje norveškom načinu života.

Problemi zbog neusklađene politike Srbije i EU

Problem je do srpske administracije i sistema koji, naglašavaju, nije usklađen sa EU, pa iako im je papirologija otežavala život i usporila planove, ipak su odlučili da ostanu.

„Možda možemo da kažemo da nam je taj deo Norveška i otežala, ali je zapravo problem politika zemlje iz koje dolazite i neusklađenost obrazovnog sistema sa sistemima zemalja iz Evropske unije. Ista pravila dakle važe i za kolege koje dolaze iz SAD-a, Australije, Rusije, Irana i slično. Nama se život ovde dopao toliko da smo odlučili da kroz taj proces prođemo, što, nadamo se, govori dovoljno”.

U proteklih gotovo sedam godina dobili su troje dece, a veruju da je Norveška bezbednija zemlja za odrastanje, od Srbije.

“Verujemo da je rizik od nemilih događaja mnogo manji u Norveškoj nego u Srbiji. U smislu sigurnosti i bezbrižnosti, svakako je i taj deo na strani Norveške. Socijalna sigurnost, postojanje sistema koji je spreman da vas prihvati kad vam zatreba pomoć. Zatim institucije koje rade svoj posao u skladu sa zakonima, a kad se osećate sigurno i zbrinuto, mnogo je lakše osvajati razne slobode i iznositi mišljenja, bez bojazni da će to dovesti do negativnih posledica za vas i vašu porodicu”, priča Lena.

Podrška države u obrazovanju je neprocenjiva

“Decu učimo da je njihov ceo svet, da svoj život i obrazovanje mogu da nastave gde god požele. Zamislite tu slobodu i mogućnost da za školovanje možete da birate svetske univerzitete, jer vas zemlja iz koje dolazite podržava u tome. Takođe da onda možete sa stečenim znanjem da se vratite i učestvujete u razvoju svoje zemlje ili pak izaberete neko novo mesto, neku novu tačku na planeti. Naša deca su još uvek mala, ali biće zanimljivo videti kako se snalaze  u svemu tome, s obzirom da odrastaju u zemlji u kojoj razni aspekti života funkcionišu po uređenom sistemu i uz funkcionalne institucije, što svakako nije slučaj svuda”, kažu ovi srpski lekari.

Pre nekoliko meseci predsednik Srbije Aleksandar Vučić govorio je o više hiljada ljudi, koji su se iz inostranstva vratili u našu zemlju, kao i o tome da naši građani iz Srbije šalju hranu rodbini u dijaspori.

“Moramo da priznamo da ne pratimo izjave predsednika svakodnevno, a isto bismo savetovali i građanima Srbije. Ne mora sve da se isprati, mogu malo da se odmaknu od TV prijemnika. To neka bude besplatan medicinski savet. Ne sumnjamo da predsednik, kao i vrlo često do sada, govori istinu. Iz ličnog primera možemo da potvrdimo da je to tačno, s obzirom da uvek zamolimo rodbinu da ponesu kajmak ili domaću pršutu, na koje je istančano srpsko nepce naviklo, jer do toga ovde dolazimo malo teže, ali recimo čvarke odavno nismo jeli”, uz osmeh pričaju Lena i Stefan.

Nada u povratak izbledela

“Odavno smo izgubili nadu da će se uslovi za život i rad u Srbiji promeniti. Dugogodišnjim opserviranjem shvatili smo da se kod nas u politiku ulazi isključivo iz ličnih pobuda, da nema altruističke ideje o napretku, te je entuzijazam da i lično učestvujemo u promenama, utihnuo”, kažu naši sagovornici iz Norveške.

Oni primećuju da se tokom poslednjih godina promenila struktura ljudi koji odlaze iz Srbije.

“Prethodne generacije su gotovo nasilno napuštale Srbiju usled ratova i sukoba, pa sam sigurna da njima nedostaje mnogo toga čega su morali odreći naglo i mimo svoje volje. Mi smo, s druge strane, bili u prilici da dobro promislimo pre nego krenemo i svesno izaberemo šta ostavljamo i za čime tragamo, iako smo i mi bežali od života u Srbiji”, slažu se oboje.

Život u stranoj zemlji jedino kontakt sa prijateljima i porodicom teško nadomesti.

“Ne bih rekla da nam danas nešto nedostaje u Norveškoj, ali izazov je ne propustiti važne događaje u životima dragih nam ljudi. Ipak, prednost ovog našeg vremena je svakako i lakoća s kojom je danas moguće održavati kontakte na daljinu, pa se tako lakše premosti viđanje sa prijateljima i porodicom”, zaključuju Lena i Stefan.

Ovo dvoje mladih lekara, danas roditelji troje dece, nakon završenog Medicinskog fakulteta, neko vreme proveli su u Srbiji u, kako kažu, „borbi sa vetrenjačama“. Pokušavali su da nađu posao u struci i da ostanu u svojoj zemlji. Međutim, Lena je sa diplomom lekara našla posao na benzinskoj pumpi, dok su im oboma nudili beskrajno volontiranje u kliničkim centrima, što nisu finansijski mogli da priušte, niti želeli to sebi da dozvole. Nakon brojnih bezuspešnih pokušaja, spakovali su kofere i zauvek otišli.

***

BONUS VIDEO: Norvežani traže da im dan traje 26 sati: Astrofizičar upozorava da je dan prirodna pojava i nemoguće je menjati