Doktorka Ana Čoporda preskočila je sve bodljikave žice koje joj je život postavljao, a bilo ih je previše, i samo jedna bila je nepremostiva i jača, nije je pustila da ide dalje. Stisnutih usana, u suzama i očaju, kolege lekari, koji su radili sa Anom, pravom „superženom“ kako je nazivaju, majkom i doktorkom, govore o njoj kao o heroini koja narednim generacijama treba da bude uzor. Doktorka Čoporda bila je transplantirani pacijent, bila je majka jedne devojčice, bila je odgovorna i vrsna lekarka, anesteziolog, koja je spašavala živote, čak i tokom pandemije, kada je rizikovala sopstveno zdravlje, koje je nažalost na kraju oduzeo koronavirus i zaustavio je bez upozorenja, na njen 41. rođendan.
Bila je borac, a njena borba bila je njen smisao i svi su verovali da za nju nema nesavladive prepreke.
„Svi smo u šoku, ne možemo da shvatimo da je nema i da je više nikada nećemo videti. Radila je sa nama poslednjih nekoliko meseci na ginekologiji. Ništa joj nije bilo teško. Radila je brojne intervencije, ženama je davala epidural pred porođaj, sa velikom željom da im taj dan učini što bezbolnijim, nežno i uz razgovor. Pacijentkinje su je mnogo volele. Svi na Odeljenju smo utučeni, iako je nismo dobro poznavali jer nije dugo radila sa nama, ali nas je brzo osvojila. Kad sam bila u smeni, pa neko kaže ‚Došla je Ana na posao‘, onda znam da neće biti problema. Ana je imala sjaj u očima i veliku želju da svima pomogne, ali i da se druži, da popriča. Proteklih dana samo smo o njoj razmišljali, samo da preživi, da bude dobro, ali nije uspela, bolest je bila jača“ rekla nam je zadržavajući suze, Anina koleginica, prim. dr Vesna Stojanović, načelnica Bolnice za GAK u KBC „Zvezdara“.
Puna života, zlatna žena, uvek nasmejana, veliki profesionalac i stručnjak, reči su koje ponavljaju kolege iz KBC Zvezdara.
“Još ne mogu da verujem da je umrla. Uvek sam imala utisak da je Ana osoba koja sve drži pod kontrolom i da će se izboriti sa svakom mukom. Bila je neverovatno samostalna i čvrstog karaktera. Bila je toliko svoja, da je to neverovatno, retko se sreću takvi ljudi. Sećam se kad je ležala na ginekologiji, neke stvari morali smo da radimo i protiv njene volje, jer je smatrala da sve može sama. Odlučila je da rodi dete pre nego što je otišla na transplantaciju, što je bilo veoma rizično, jer jako mali broj žena na dijalizi uspe da iznese trudnoću. Međutim, njena volja i ljubav nadjačale su sve. Pregrmela je porođaj, beba je rođena nešto ranije, ali posle je sve bilo kako treba. Kada smo je savetovali da prvo ode na transplantaciju, pa da kasnije ostane u drugom stanju, odbila je. Ispričala je šta stoji iza te želje i odluke. Njen otac je bio na dijalizi i pričao joj je da je živeo samo zahvaljujući njoj. Ona je bila razlog da on živi, dala mu je smisao. Tako je i ona htela da prvo rodi dete, kako bi dobila snagu za transplantaciju i dalju borbu, što se i ostvarilo“ priča za Nova.rs prof. dr Nada Dimković, nefrolog, koja je pre više godina radila sa dr Čopordom u Gradskoj bolnici.
Naša Ana bila je optimistična i vesela osoba, ali je imala unutrašnju dramu, kao i većna ljudi, tiho izgovara doktorka.
„Istrajala je u najtežim trenucima boreći se za svoje ideale. Bila je osoba sa izrazito jakim karakterom i vizijama. Radila je tokom pandemije u bolnici, borila se za svoje pacijente, nije se povukla. Međutim, onda je i nju napao koronavirus, a sa imunosupresivima koje je uzimala, teško je izboriti se sa ovakvom infekcijom. Njena želja da živi bila je toliko jaka, da je dosad sve zidove rušila. Borila se i tu koliko je mogla, ali bolest je nažalost prevladala” sa težinom u glasu kaže prof. dr Dimković.
Nakon transplantacije bubrega, doktorka Čoporda odlazila je na kontrole na Vojnomedicinsku akademiju, gde su je uvek dočekivali sa osmehom, jer je, kako kažu, širila radost i bilo je nemoguće na to ostati ravnodušan.
„Nikada je neću zaboraviti, njen vedar lik, ogromnu energiju, upornost i hrabrost, koju je širila uvek oko sebe i prenosila i na druge. Nažalost, kod nje su neke stvari išle naopačke, prvo je rodila dete, pa otišla na transplantaciju, organizam joj je bio namučen dijalizama, lekovima. Bila je na imunosupresivnoj terapiji, a primila je sve tri vakcine protiv kovida, sve je učinila da se izbori sa koronom, ali njena osnovna bolest je bila previše surova. Međutim, kod ljudi koji su na ovakvim terapijama, vakcine ne deluju kao kod zdravih. Ona je upravo jednan od onih koji su u najrizičnijoj grupi, a zbog kojih mi ostali, zdravi ljudi, treba da se vakcinišemo i ne dozvolimo virusu da mutira i da napada hronično obolele i ugrožava im živote. Dolazila je redovno na kontrole na VMA. Kada je počela pandemija promenili smo joj terapiju i učinila je sve da se zaštiti, ali i da može da nastavi da radi. Žao mi je što nismo mogli više da joj pomognemo. Od 31. decembra bila je u bolnici, na respiratoru i bilo je mnogo komplikacija, nije ništa više moglo da se učini“ kaže za Nova.rs dr Zoran Paunić, nefrolog na VMA, kod kojeg je Ana odlazila na kontrole posle transplantacije bubrega.
BONUS VIDEO: Zašto su sve učestaliji napadi na lekare i medicinsko osoblje?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar