Đoko Sekulić iz užičkog sela Volujac više od 40 godina svoje proizvode prodaje na užičkoj zelenoj pijaci. Na deset hektara zemlje proizvodi povrće, voće, gaji stoku. Rad se, kaže, ne isplati kao nekad, od jutra do mraka je na njivi, a da li će od rada moći da preživi - zavisi od neba i države. Ništa nije kao što je bilo, ali izbora nema, ulaganja su sve veća, a šansa da zaradi sve manja.
Svakodnevni rast cena nafte, đubriva, preparata i svega što ište poljoprivredna proizvodnja, uz potpunu neizvesnost tržišta, daju sve manje nade i šanse da se na selu može živeti od poljoprivrede.
Đoko Sekulić iz Volujca kod Užica, posle sušne i loše godine, kaže da se još jedna takva godina ne bi mogla podneti. „Ne zna se šta će biti, na ovu cenu đubriva i svih ulaganja, nema od nas ništa. Još ako godina opet bude loša, stvarno neće valjati a sve poskupljava. Ja sada prodajem krompir ovde na tezgi po 50 dinara za kilogram, da bi imao ikavu računicu u odnosu na sve što plaćam i ulažem, trebalo bi da je 150.
Rentabilnije je bilo prošle godine kada je krompir bio 30, nego sada jer je sve drugo bilo jeftinije. Najveći problem je cena đubriva“, priča za Nova.rs Sekulić.
Proleće dolazi a sa njim i setva. Sekulić kaže da mora opet sejati ali opreznije, dosta manje nego do sada.
„Još ove godine ću uplatiti zakup tezge, da vidim šta će biti ali videćemo kako će biti i da li će se moći dalje. Od 1980.godine prodajem na pijaci, nisam se do sada zamislio da li ću imati računa za dalje, sada sam ozbiljno zamišljen ali probaću još ove godine, samo da ne bude suše, ako bude nigde nas neće biti.
Posle toliko godina imam svoje mušterije i to mi daje sigurnost, inače sada ne bi mogao iz početka, to bi bio veliki rizik i minimalne šanse“, dodaje Sekulić.
Prema Sekulićevim rečima, danas u Srbiji za poljoprivrednika nema sigurnosti, ni nebo , ni država, ni kupci, ništa nije sigurno.
„Baš ništa nije sigurno. Da nije mušterija na pijaci, mojih višegodišnjih, ja ne bi imao kome prodati ništa. Krompir kad rodi, neće ga niko, ni država ni nakupci a kad ga nema jer nije rodio, onda ga hoće svi. Ipak je na pijaci najsigurnije, ne može mnogo da se proda ali bar nešto može, na veliko nije tako“.
Sekulić na deset hektara ima raznovrsnu proizvodnju. Upravo zbog nesigurnog tržišta nije se opredelio za jednu kulturu. Tako su veće šanse da ne izgubi sve, ako jedno propadne, drugo će možda rodit.
Neizvesnost prati i veliki rad, koji poljoprivredniku niko ne računa.
„Leti kada su maline ustajem u četiri sata ujutro, pre sunca. Pomuzem krave, u pet imam autobus, odnesem mušterijama mleko, i vratim se kući pa pravo u njivu, radim dok se vidi. Imam i maline ali i pet hektara livade, sve stiže u isto vreme a livada mora da se pokosi, valja stoku nahraniti, dve krave imamo. Sve to ne vredi mnogo, ne bismo mogli preživeti da sin nema platu i ja penziju. Jeste poljoprivredna, najmanja penzija ali da nije toga bilo, ne bi se godina izdržala. Težak je život, da teži ne može biti“, zaključuje Sekulić.
Još nam je rekao da vreme koje kao poljoprivrednik pamti, a decenije su u pitanju, kaže da je sve gore. Pre deset godina, kako nam je rekao, bilo je deset puta bolje. Za svoje 72 godine, ne pamti težu godinu od prošle. Kaže da je gore kada se nema šta prodati od onoga kada se nema kome, jer tada bar seljak gladan neće biti.
Bonus video: Muke prodavaca na kragujevačkoj pijaci
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Facebook
Twitter
Instagram