0
Još kao mala, Milena Kostić (41) iz Novog Sada pričala je da će sigurno imati petoro dece kao i njena baka kojom je bila fascinirana. I njena tetka je isto imala pet mališana, pa je Milena naprosto bila oduševljena velikim porodicama. Kada se udala, ona i suprug Aleksandar od starta su planirali da će imati troje, a onda su, kako Milena priča za Nova.rs, shvatili da mogu da "priušte" još dvoje. Ipak, i sebe i druge iznenadili su saznanjem da će u aprilu ove godine dobiti šesto dete.
„O šestom detetu počeli smo da razmišljamo proletos i odlučili smo da damo šansu do jeseni s obzirom da imam 41 godinu. Dali smo priliku, dobili je i eto, radosmo što se poklopilo da će se i ova beba roditi u aprilu, kada i starije dvoje dece od petoro“, kaže nam Milena.
Milena se svih pet puta porodila prirodnim putem, a najteži je bio, kako se priseća, drugi porođaj.
„Svi su bili vaginalni, spontano su krenuli, nosili sa sobom različita iskustva i različite oporavke. Čovek uči vremenom šta da radi. Definitivno, najteži mi je bio drugi, isforsirana stimulacija za koju ni babica nije bila, ali je doktor insistirao zbog toga što sam, pretpostavljam, došla na kraj smene. Oporavak je bio teži, praćen postporođajnom depresijom, tako da to mi je negde u najlošijem sećanju, ako vremenski to je bio najkraći porođaj. Zato sam se, kasnije, i dvoumila da li ponovo da prolazim kroz sve to“.
Sada je u sedmom mesecu trudnoće, a za naš portal priča kako su reagovala deca, ali i okolina kada su ona i suprug saopštili da će po šesti put postati roditelji.
„Deca su u suštini vrlo euforična, nisam očekivala da će biti baš toliko. Što se tiče okoline, kada sam bila trudna sa trećim, prošla sam kroz onu fazu ‘otkud sad to, pa već imate muško i žensko dete, šta će vam treće’. Taj neki momenat razumevanja se, nažalost, često ne nalazi, ljudima je to još uvek čudno ili predstavlja veliki tabu. Vode se time da decu treba vaspitati, othraniti, treba se baviti njima. A ipak, svako ima drugačije kapacitete. Da li ćemo imati kapacitete za njih šestoro, ne znam, ali za njih petoro trenutno imamo i vrlo smo posvećeni svakom od njih, pa verujem da ćemo tako i nastaviti“.
Pročitajte još:
0
0
0
Što se tiče finansija, nije lako niti jednostavno, ali za dobar i pristojan život mora da se ima.
„Ni muž ni ja ne naginjemo ekstravagantnom životu. Volela bih, recimo, da više putujemo, ali imamo tri školarca, tako da nam i škola trenutno diktira tempo. Volela bih da odvajamo više prihoda za putovanja, ali znaju se prioriteti. Nikada nismo imali neke nedoumice za takve odluke, tako da ne smatram da smo na ivici egzistencije, ne živimo ni u luksuzu, oboje moramo da radimo i da imamo obe plate da bismo mogli da priuštimo deci ovo što sada imaju“.
Kaže da im mesečno treba 35.000 dinara samo na vannastavne aktivnosti koje deca pohađaju.
„Najstarija ćerka trenira odbojku i ide na klavir. Sin je na fudbalu, ima troškove putovanja pošto trenira u Bačkoj Topoli. Srednja ćerka svira klavir, bubnjeve i trenira karate, mlađi sin ide takođe na fudbal i na mentalnu aritmetiku, dok najmlađa ćerka ide na horić, odnosno u muzičko zabavište. E sad, pošto ih je četvoro u muzičkoj školi, onda imamo određene popuste i pogodnosti, pa to nije puna cena, kako bi inače bilo pojedinačno.“
Pored treninga, privatnih časova i drugih obaveza van škole, ova porodica, kao i svaka mora da izdvoji budžet i za hranu, gorivo, garderobu, obuću…
Ipak, sreća je što deca nasleđuju stvari jedni od drugih, mada se i kupi nešto novo.
„Sve krupne stvari najčešće nasleđuju, to su uglavnom jakne, skafanderi, kolica, krevetić i slično, dok veš, pidžame nisu nikad. Od ostale odeće kako šta. Obuću nas je baka koja je dečiji fizijatar davno podučila da se ne nasleđuje, te to nismo praktikovali. Velike kupovine su sezonske – cipele i patike za jesen, čizme za zimu, patike na proleće, sandale i papuče za leto, jakne, a ostalo po potrebi. Udžbenike ne nasleđuju jer i da hoćemo, svako od njih ima potpuno različite izdavače istih“.
Katarina Lara (13), Nikolaj (11), Anastasija (9), Lav (7), Irina (5) su, kako kaže Milena, poptuno različiti, ali isti i jednaki u obavljanju kućnih poslova.
„Deca su jako različita i temperamentom i karakterom i svojim potrebama i načinom na koji izražavaju emocije i načinom na koji komuniciraju sa nama, tako da nema zahtevnog deteta. Svako od njih ima i vrline i mane, a trudimo se da ih premostimo i ispeglamo. Kod dece, suprug i ja insisitramo na dve stavri – da budu samostalni, da sutra ne zavise od nas, od sistema, ni od koga, da budu svoja. S druge strane, kod nas je opšte pravilo da je trud najbitniji. Nije bitan krajnji rezultat, ali je važno da dođeš i kažeš ‘dao sam sve od sebe’. To bi vam isto i oni ispričali jer su takvi, kod nas nema odustajanja“.
Sve ide, naglašava Milena, spontano.
„Sva deca naizmenično postavljaju sto, prljavu odeću gde treba, sortiraju garderobu čija je koja, starijih troje zna i da usisa, obriše prašinu, najstariji bacaju smeće, rasprostiru opran veš, znaju da naprave sendviče. Najstarijih dvoje pride idu sami u radnju, znaju da operu suđe i da spreme osnovno za jelo – skuvaju testeninu, palačinke ili ispeku jaja. Zaista sam zadovoljna njima kako rastu“.
Kostići sve rade sami. Nemaju stalnu pomoć oko čuvanja dece, ali ponekad uskoče bake i deke, što im dobro dođe.
„Aleksandar i ja radimo sve timski, on je sastavni deo svega kao i ja. Višečlana porodica funkcioniše po tom principu da u sve moraju biti uključeni oboje. Ako pričamo o kućnim poslovima, stvari se rešavaju tako što prvi koji je slobodan od nas dvoje uskače da reši deo. Kada su klinci bili manji pa je trebalo da ih neko pričuva, uskakali su nam bake i deke, ali otkad je počela epidemija korone, apsolutno smo sami i sve sami radimo. Što se tiče slobodnog vremena za nas dvoje, uvek se može malo pronaći, a najčešće je to uveče kada deca zaspu, ako ne zaspimo i mi sami. Srećni smo kada ponekad imamo i malo više od toga“.
BONUS VIDEO: Deda Mrazovi obradovali mališane u pirotskoj bolnici