5
Minule nedelje navršilo se 11 godina od smrti patrijarha srpskog Pavla koji je rođen je 11. septembra 1914. godine, na veliki praznik Usekovanje, preminuo je 15. novembra u 96. godini a sahranjen 19. novembra u porti manastira Rakovica. Tim povodom i ova serija tekstova kao mali omaž velikom duhovniku koga je narod još za života doživljavao kao sveca i koji je ostao istinski primer skromnosti, poštenja i iskrene posvećenosti veri.
Za Pavlov boravak u manastiru Blagoveštenje gde se zamonašio vezana je jedna zanimljiva priča koja je imala svoje finale četrdesatak godina kasnije kada je on biran za srpskog patrijarha.
Nekoliko monaha je krenulo čamcem preko Zapadne Morave i tom prilikom jedan od njih padne u reku i počne da se davi. Kao onda na Drini kad je spasavao dečaka, Pavle i tada skoči u vodu i spasi sabrata, a kad je 1. decembra 1990. godine izbor novog patrijarha biran žrebom između trojice kandidata, ime budućeg patrijarha izvukao je upravo čovek koga je Pavle spasio, sada kao arhimandrit manastira Tronoša.
Pavle i Antonije
Onima koji su znali šta se dogodilo na Zapadnoj Moravi, beleži Jovan Janjić u knjizi o patrijarhu „Budimo ljudi“, bio je povod za sledeći komentar; Pavle je izvukao Antonija iz reke, a Antonije Pavla za patrijarha.
Ipak, život patrijarha Pavla obeležio je njegov boravak na Kosovu, gde je proveo 33 godine, prvo kao predavač u prizrenskoj Bogosloviji, a potom i kao vladika raško-prizrenski od 1957. godine.
Đakon Radomir Rakić je prvi put upoznao patrijarha Pavla kao učenik četvrtog razreda Prizrenske bogoslovije:
„Zapamtio sam kako je obraćao pažnju na razgovetnost pri čitanju bogoslužbenih tekstova, bilo da se čitaju iz oltara ili za pevnicom. Mi đaci smo psalme čitali po inerciji i brzo i tek kad sam čuo njega kako čita pokajni psalm Davidov, ja sam ga tada prvi put razumeo!“
Međutim, Pavla je mnogo više doticalo ono što se događalo izvan zidina crkava i manastira, tegoban život naroda, progon i iseljavanje Srba, ćutanje vlasti i nije slučajno akademik Matija Bećković primetio kako „za Kosovo i Metohiju i njihovu tragediju nema važnijeg svedoka od Njegove svetosti patrijarha Pavla“.
„Najviše smo obmanjivali sami sebe“
Pisao je opširne izveštaje Sinodu, upozoravao, sam preživljavao poniženja, a o onome što je video, zapisaće:
„Na Kosovu se sve činilo da narodi žive zatvoreno, svako u sebe. Najviše smo mi obmanjivali sami sebe. Omraza kao da je bila jedina prava istina o Kosovu koju sam, nažalost, uvideo…Preostali Srbi na Kosovu deluju razbijeno, žive u neizvesnosti i beznađu. Teško im je da razumeju svoje stanje, kao da žive u tuđoj zemlji…“
I sam je bio na meti neprijateljski nastrojenih Albanaca koji su ga presretali i maltretirali, a imali su često priliku za to jer se Kosovom i Metohijom najčešće kretao sam i pešice. Kada su vlasti jednom priveli počinioce, on je odbio da podiže prijavu protiv njih. I pored brojnih vladičanskih obaveza stizao je da lično posećuje parohijana, a o dragom gostu koji je u Peći bio prijatelj njegove kuće decenijama svedoči Mirko Dončić, potanji sudija u Staroj Pazovi:
„Dolazio nam je redovno za slavu svetog Jovana, a bio je jednom i kad je posle izabran za patrijarha. Ko zna koliko puta smo od Srbice otišli do manastira Devič peške, a ako bi imali sreće usput bi se popeli na neku traktorsku prikolicu. Nije to njemu bilo ispod časti, kao što sigurno znam da nije bio oduševljen kad je izabran za patrijarha. On je imao druge planove, voleo je Kosovo i želeo je tu da ostane do kraja života. Slutio je i tužnu sudbinu srpske pokrajine, pa je početkom devedesetih dao da se vredne stvari iz kosovskih manastira prebace u Srbiju.“, kaže Dončić koji po krajnjoj skromnosti pamti njegovu sobu u Prizrenu kojoj je živeo kao vladika, ali i radionicu gde je u slobodno vreme majstorisao, pendžetirao cipele i rezbario u drvetu.
Kosovo – bolna rana
„Istina je da se hranio kao ptica. Nekoliko puta sam mu i sam brao maslačak koji bi mu uz neku obarenu šargarepu bio obrok. Ujutro bi popio čaj i pojeo dva krekera i to bi bilo to. I to je sve sam spremao. Nije mnogo govorio, a kad je hteo da ukori, nije grdio, već bi ćutao.“, seća se Dončić i napominje da je Pavle, ipak razumeo ljude i njihove slabosti.
„Prilagođavao je narod sebi, ali i on se prilagođavao ljudima. Jednom za slavu, znajući da Pavle ne voli pijančenje, moj otac skloni sav alkohol sa trpeze, pre ne go što je stigao. Međutim, čim je seo za trpezu on je to primetio i pitao oca zašto nema alkohola. Otac se nešto snebiva, a Pavle će:
„Vidi Golube, znam ja da vi svi volite da popijete i zato vrati rakiju za sto. Nismo mi muslimani da vam ja sad zabranjujem alkohol, a da vam obećam kako ćete ga u raju imati u izobilju. Popijte, ali dotle dok možete da pratite sebe“, rekao je i sam nazdravio čašicom loze koju je samo prineo ustima!“, priča Dončić.
Kosovo je ostalo Pavlova bolna rana, ali njegovu reč nije imao ko da čuje, zlo je grabilo svojim putem ka svom velikom finalu, a episkop raško-prizrenski postaće 44. patrijarh Srpske pravoslavne crkve u osvit krvavog raspada Jugoslavije 1990. godine.
(Sutra:Izbor za patrijarha)
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
