0
Rade Vasović "Bambi", tridesetčetvorogodišnji policajac Interventne jedinice iz Užica, sa 15. sprata se, držeći se golim rukama za ogradu, spustio sprat niže kako bi kroz terasu ušao u stan starice, za koju nisu bili sigurni da li je živa. Uspeo je bez sajle, užeta, uzdajući se samo u svoje ruke i u fizičku spremnost, jer, kako kaže, ljubav prema poslu koji radi je najveća njegova snaga. Tri dana kasnije misli da bi isto postupio, s tim što bi možda ipak sačekao da stigne sigurnosno uže, ali u njegovom poslu i situacijama u kojima se na intervencijama nađe, nema vremena za razmišljanje niti mesta za strah.
Pročitajte još:
Pronašli smo ovog mladog i hrabrog čoveka, koji je glavna tema Užica, a kojim se njegovi sugrađani hvale i ponose. U isto vreme mu se dive, ali ga i kritikuju zbog rizik koji je bio prevelik, i, kako kažu, za običnog čoveka neprihvatljiv. Ispričao nam je šta se tačno desilo, a on na sve gleda samo kao jedan od svojih radnih zadataka koji su nepredvidivi i u kojima se deluje odmah, jer vremena za razmišljanje i kolebanje uglavnom nema.
„Bilo je to na kraju smene, desetak minuta posle 18 sati. Dobili smo prijavu da se pridružimo vatrogascima, jer je u jednom stanu na 14. spratu najverovatnije preminula baka i da treba da se razvale vrata. To je uobičajena procedura u takvim situacijama. Radi saglasnosti, članovi bakine porodice su bili prisutni, rekli su da se ona od 11 ne javlja na telefon ali su nas upozorili da su vrata blindirana. Vrata su bila kao u trezoru, postojala je oprema da se razvale ali nas je pokolebalo razmišljanje, šta ako je pala baš pored vrata, ako je živa onda ćemo je ugroziti. Odmah sam razmišljao o ulasku sa terase, otišao sam prvo u stan pored ali je razmak bio veliki i nije postojala opcija da se tako prebacim, onda sam otišao u stan iznad. Pogledao sam ogradu terase, delovala je čvrsto, da može da me izdrži. Jedan vatrogasac je predložio da odu po užad i merdevine, ali za mene je to bilo previše vremena za gubljenje, skinuo sam opasač i prebacio se na drugu stranu ograde“, priča za Novu.rs hrabri Vasović.
U tom trenutku počinje prava filmska scena. Kolege u muku, strepnji, ne progovaraju, da slučajno ne bi dekoncentrisali čoveka koji se upustio u nezamislivu avanturu. Otvaraju se prozori stanova u soliteru preko puta, ljudi izlaze na terase, svi skamenjeni, zanemeli od scene koju posmatraju svojim očima.
„U tom trenutku nisam razmišljao o riziku. Uvek sam svestan toga da sam otac, sin, suprug, ali verujem u snagu uma, koja je najjača. Moja prva procena je bila da ću moći da stanem na ogradu, ali mi je falilo oko pola metra. Dok sam visio držeći se rukama za ogradu, jedna gospođa na prozru pored je vrisnula. Kako mi je kasnije objasnila, pomislila je da se neko obesio, a onda me je u strahu pitala šta se dešava. Rekao sam joj – možemo li kasnije da razgovaramo, trenutno visim, objasniću posle. Onda sam se nekoliko puta zaljuljao i skočio na terasu. Vrata su bila zatvorena ali sam kroz staklo odmah ugledao baku kako leži na podu. Iako su svi mislili da je preminula, ja sam i dalje verovao da je živa i krenuo da lupam u staklo i da je dozivam. Starica je podigla glavu, odustao sam od lomljenja stakla. Trudio sam se da sarađujem, dozivao sam, bodrio je da ustane da se polako pokrene, njena glava se podizala i ponovo padala. Pošto su ulazna vrata bila bliža njoj nego balkonska, navodio sam je da krene tamo, da se pridigne, da okrene rajber i uspela je da otključa vrata. Trajalo je, to je za nju bio ogroman napor, ali je uspela, a onda su meni otvorili vrata i nastala je jedna potpuno suprotna atmosfera. Bio sam srećan što je živa, što smo uspeli, ne razmišljajući da se fokus prebacuje na mene. Svi su me grlili, ljubili, psovali, udrali, govoreći mi da sam lud. Bili su ljuti što sam se upustio u takav rizik, možda bih i ja tako reagovao da je neko drugi bio u pitanju. O porodici da ne pričam, reagovali su katastrofalno, jer su im osećanja bila pomešana, a opet znam da su razumeli moju odluku“, kaže Vasović.
Pročitajte još:
Visina na kojoj se njihao bila je oko 60 metara, to je u stvari bio 18.sprat jer se prvi nalazi na četvrtoj etaži. Kaže da se nikada nije plašio visine i da strah nije dobar saveznik u njegovom poslu. „Bambi“ je inače sportista izuzetne fizičke spremnosti, od prve godine srednje policijske škole trenira i nikada nije prestao a to je već 20 godina. Deset godina je bio u reprezentaciji borilačkih sportova, stekao je crni pojas drugi dan, osvajao Šampionat Balkana i sedam puta bio prvak države. Posle srednje škole u Kamenici nije uspeo da upiše akademiju iako je bio odličan đak i imao sve potrebne kvalitete. Počeo je da radi u policiji jer nije želeo ništa drugo da studira. Ipak, pre nekoliko godina je upisao pravni fakultet i sada je student četvrte godine.
„Upisao sam fakultet zahvaljujući suprugi. Jednog dana me pitala za jednog mog kolegu da li li on ima fakultet na šta sam potvrdno odgovorio. Rekla mi je: eee moj ti, i spustila mi ruku na rame. Ta rečenica me je opekla, osvestila, pomerila i upisao sam prava. Kada završim možda dobijem neko rukovodeće mesto ali ako bude u civilu, neću prihvatiti. Kao dečak sam znao da želim da nosim plavu ili zelenu uniformu, odabrao sam plavu jer je za zelenu trebalo više matematike. Već 15 godina radim a 20 nosim uniformu, ona je deo mog života i ne želim da radim bez nje, pa makar do penzije bio policajac“, sa radošću priča „Bambi“ pun optimizma.
Hrbar čovek, izuzetnih fizičkih sposobnosti, neustrašiv a nežnog nadimka „Bambi“, kako ga zovu uglavnom svi koji ga poznaju. Kaže da je to bio nadimak jednog Požarevljanina, sa kojim je učio u Kamenici, koji je neverovatno fizički ličio na njega tako da je i on postao i ostao Bambi. On i jeste čovek blagog lika, ali i stabilnog karaktera. Kaže da strpljenja ima na pretek, da je svestan svoje fizičke spremnosti i da je njegov prag tolerancije maksimalan, ali kada treba stupiti u akciju odlučno kreće prvi.
Rade Vasović „Bambi“ je policajac o kome se u Užicu pričalo i kada je prvi put postao otac, koristio je porodiljsko bolovanje jer mu je supruga dobila posao. Kroz život ide sa osmehom i optimizmom pa se tako izborio sa teškom bolešću, velikim problemima i preprekama. U svakom trenutku ga vodi želja da pomogne svakom čoveku kada se nađe u prilici. Želi da dostojanstveno i časno nosi svoju uniformu, veruje u čast i čistu savest. To je čin koji nema obeležje, ali se na ovom čoveku i njegovoj uniformi prepoznaje. Podvig o kome ovih dana priča Srbija, ponos je ne samo Užičana i policije već i čitave zemlje.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
