Na jugu Srbije moguće je uzgajati milion koza i po tome biti poznat širom sveta, ali umesto da se broj ovih životinja povećava, on se smanjuje i smanjivaće se i ubuduće ukoliko nadležni u našoj zemlji ne poslušaju savete kozara o organizovanom otkupu, rekao je za Novu.rs Jelenko Vojinović Leka iz Gabrovca kraj Niša, predsednik Udruženja kozara i ovčara sa područja niške opštine Palilula.
Vojinović je kazao da kozarstvo na jugu Srbije opstaje „na mišiće“, zahvaljujući entzijazmu ljudi koji su već u ozbiljnim godinama, uglavnom u sedmoj i osmoj deceniji života.
Kada te generacije odu, dodao je, pitanje je od koga će naši ljudi nabavljati kozji sir i mleko.
„Svojevremeno sam ministarki poljoprivrede Ivani Dulić Marković predlagao da sedne u helikopter i da iz vazduha vidi kako izgleda područje od Vranja do Dimitrovgrada. Mogli bi da nadmašimo Francuze po proizvodnji kozjeg mleka i sira. Naravno da me nije poslušala. To je bilo 2006. godine, a od tada do sada ništa se nije promenilo“, istakao je Vojinović.
Prema njegovim rečima, najveći prepreku za razvoj kozarstva na jugu Srbije predstavlja to što nema organizovanog otkupa mleka.
„Nas kozare iz Nišavskog okruga su vodili na „ekskurziju“ u Sloveniju da učimo od slovenačkih kozara kako se uzgajaju koze, ali tako nešto je nepotrebno. Mi znamo to da radimo. Potrebno je da tamo odu naši gradonačelnici, predsednici opština, direktori Direkcija za izgradnju. Da vide kako svakog jutra kamion cisterna odlazi asfaltnim putem do svakog stočara i uzima mleko, bez obzira da li ima tri ili trideset grla. Slovenački stočar kad preda mleko brine samo o kozama i kako da im obezbedi hranu, ništa više “, kazao je Vojinović.
On je istakao da su organizovani otkup i dobra konulana infrastruktura u selima, ključni za razvoj kozarstva.
„Meni nije problem da prodam kozje mleko, sir i surutku jer je moja farma blizu grada i mogu da kupcima odnesem sve proizvode na kućnu adresu. Međutim, šta da rade kozari iz udaljenih planinskih sela, kome oni da prodaju“, zapitao je Vojinović, mašinski inženjer po struci.
Prema njegovim rečima, ono što se događalo sa Udruženjem kozara i ovčara sa područja opštine Palilula u protekle dve decenije, najbolje oslikava odnos prema kozarstvu na jugu Srbije.
„U trenutku formiranja udruženja „Mlečni put“, 2005. godine, imali smo samo 140 koza, ali imali smo puno volje i verovali smo da možemo da razvijemo kozarstvo na području naše opštine. Verovalo je u nas i tadašnje opštinsko rukovodstvo i imali smo njihovu punu podršku“, priseća se naš sagovornik.
Kazao je da su uz pomoć tadašnjeg predsednika opštine Palilula Miroslava Đorđevića dobili subvencije, poljoprivredne mašine, pomoć u građevinskom materijalu, kupili rasne koze i jarčeve.
„Za samo godinu i po mi smo broj koza povećali na 540, a plan je bio da u naredne dve godine tu brojku uvećamo na 1.000. Za naš rad zainteresovale su se firme iz Bugarske i Grčke i ponudile nam odličnu otkupnu cenu mleka. Grci su nam nudili 80 dinara po litru, a bugarska firma 70 dinara. U to vreme je Niška mlekara otkupljivala kozje mleko za samo 19 dinara“, naveo je Vojinović.
Kako je kazao, tokom pregovora i dogovora sa Grcima i Bugarima, načelno je dogovoreno da udruženje uzme u zakup otkupnu stanicu nekadašnjeg PIK Niša u Gabrovcu i da se tu pakuje mleko za izvoz.
„Na žalost, opštinsko rukovdstvo je promenjeno na vanrednim lokalnim izborima. Novi predsednik opštine nam je odmah otvoreno kazao da njega „selo i seoski poslovi“ ne zanimaju, mada seosko područje čini 75 odsto odsto Palilule“. Ostali smo bez podrške opštine, a firme iz Grčke i Bugarske sa kojima smo pregovarali o otkupu zahtevale su da garant tog posla bude lokalna samouprava“, rekao je Vojinović.
Tako je, dodao je, propala šansa za izvoz mleka, a to je značilo i propadanje kozarstva na području opštine Palilula.
„Kozari koji su imali najveći broj koza krenuli su da ih prodaju ili poklanjaju, ostavljali su možda samo po koje grlo. Gurali smo nekako, pokušavali da i dalje udruženje bude aktivno, ali smo uspevali to samo do 2010. godine. Od tada udruženje postoji, ali samo na papiru“, rekao je naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, mlekare na području juga Srbije već godinama ili ne interesuje kozje mleko ili nude cenu koja je ispod svakog minimuma.
„Sada se u ovdašnjoj mlekari litar mleka može da proda za 37 dinara, a tržišna cena mu je 150 dinara. Ukoliko se nešto ne promeni po pitanju otkupa i otkupne cene, pitanje je koliko će koza i ovaca za koju godinu biti na području juga Srbije, dodao je Vojinović.
Kazao je, da je podrujče juga Srbije „bogom dano“ za čuvanje koza, jer mogu da budu na ispaši najveći deo godine, ne moraju, kao u Vojvodini, tokom čitave godine da budu „na jaslama“.
„U krugu prečnika šest kilometara oko moje farme u Gabrovcu mogu da ih pustim da pasu i da nikome štetu ne naprave jer se imanja ne obrađuju. Supruga i ja čuvali smo ranije četrdesetak koza i šezdesetak ovaca i to smo bili zaposleni, radili smo u pošti. Sada smo u penziji ali imamo samo dve koze i jedno malo stado ovaca, jer se supruga razbolela i ne može više da radi“, rekao je Vojinović.
Kazao je da je njihova farma bila svojevremeno poznata širom Srbije, a za kvalitet koza i jarčeva osvajali su nagrade na sajmovima.
„Iza svega toga stajao je ogroman rad i samo rad. Godinama sam ustajao u 4,15 svakog jutra da bi stigao pre posla da namirim sve životinje na farmi. Tokom kosidbe dešavalo se da ne spavam po 48 sati, jer prepodne sam na poslu, a tokom noći kosim. Ništa ne pada sa neba, samo kiša, a i ona sve redje. Oni koji žele da se bave kozarstvom moraju da računaju na to“, rekao je Vojinović.
Prema podacima Republikog zavoda za statistiku na području Južne i Istočne Srbije stočari su u prošloj godini uzgajali 71.600 koza.
Bonus video: Vučić – Imamo svega dovoljno, ne nasedajte na dezinformacije
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar