„Isterali su me iz Urgentnog centra sa dvostrukim prelomom ruke, povredom glave i opekotinama na nogama! Povraćala sam od bolova, jedva sam uspevala da stojim. Sin i suprug su me dovezli u Klinički centar odmah nakon što sam pala u stanu, ali me je osoblje, i pored sve muke, uputilo u KBC Bežanijska kosa, jer, zamislite živim u Novom Beogradu, pa je trebalo da odem u najbližu bolnicu, a ne u Urgentni!“, ljutito za Nova.rs priča Guljbehar Šabović, koja je prošle subote doživela nezgodu u svom stanu, prilikom koje je teško povređena, ali izgleda ne dovoljno da bi bila primljena u Urgentni centar Univerzitetskog kliničkog centra (UKC) Srbije.
U kuhinji joj se desila nezgoda, nakon koje se saplela, pala i udarila u ivicu zida glavom i rukom.
„Ne znam kako sam ostala pri svesti, jer je udarac bio užasno jak. Desilo se u subotu preko dana. Prvo sam se strašno opekla po nogama, dok sam radila u kuhinji, a onda sam izgubila ravnotežu, pala, dočekala se jednom rukom o pod, ali drugom rukom i glavom sam udarila o ivicu zida. Sin i suprug su me odmah poveli do automobila i odvezli u Urgentni centar. Stali smo kod stare zgrade, jer nismo znali da je premešten. Onda smo ponovo krenuli, nekako sam sela u auto i odvezli smo se do nove zgrade. Tamo, na ulazu, sačekao me je momak, koji je rekao da odmah odem u ambulantu broj 19. Ušla sam unutra, vukući noge od bolova. Tamo je bila jedna gospođa za stolom, bez uniforme i gospodin u plavom mantilu. Nisu imali imena, ni prezimena istaknuta na odeći, a ni titule. Nisam znala da li su lekari ili tehničar i sestra. Inače su dužni da budu legitimisani, da imaju ime i prezime na mantilu, da pacijenti znaju ko ih leči. Ništa mi nisu rekli osim što su bili veoma drski i sa podsmehom me pogledali, onako kreč belu u licu od bola i panike i sa suzama u očima. Gospodin je pogledao moja dokumenta i rekao da ne može da me primi jer sam sa Novog Beograda i da moram da idem u KBC Bežanijska kosa“, seća se Guljbehar.
Ni zgrčeni izraz lica, suze, vidne opekotine i prelom ruke pacijentkinje, nisu smekšali osoblje Urgentnog centra.
Pročitajte još:
„‘Preklinjem vas, nemojte me vraćati‘, ponavljala sam više puta. Međutim, bio je odlučan:‘Ne dolazi u obzir!‘ Rekla sam im da imam neljudske bolove, da ne mogu da idem do druge bolnice, da ne mogu da čekam, jer me sve boli, ali njihov ton je i dalje bio podsmešljiv. Ponašali su se prema meni kao prema paščetu. Pitala sam ih za imena i da li su oni uopšte lekari, ali odbili su da mi kažu. Kada sam izašla iz ambulante, pitala sam i na prijavnici, pa čak i onog dečka koji me je uputio u sobu 19, ali niko nije hteo da komunicira. Taj dečko mi je samo rekao da ne sme da mi kaže kako se zovu. Osećala sam se kao da sam ušla u prostorije BIA, a ne u medicinsku ustanovu“, kaže Guljbehar.
Posle zadobijenih teških povreda, najlogičnije je bilo, ističe ona, da ode u Urgentni centar.
„Nisam ni očekivala da me tamo prime plastičari, ali da me lekar pogleda, proceni situaciju, uputi dalje na snimanje, da, to bi bilo najmanje što su mogli da učine. Pretrpela sam udarac u glavu i užasne bolove u ruci zbog pada. Izgleda da je problem što nisam zvala Hitnu pomoć, ali dok njih dobijete, dok se pojave i odvezu vas, prođe večnost, a meni se svaki minut činio kao godina. Suprug i sin su odmah upalili auto i odvezli me u bolnicu, ali bezuspešno. U momentu kad sam ušla u Urgentni, u čekaonici nije bilo gužve, niti ljudi koji deluju kao da su životno ugroženi, pa mi nije jasno zašto niko nije mogao da me pregleda“, kaže Guljbehar, koja je potom otišla u Kliničko-bolnički centar „Bežanijska kosa“ jer nije ni imala drugog izbora.
„Jaukala sam od bolova dok sam ulazila u automobil, ali prevezli su me do Bežanijske kose, gde su me odmah primili kad su videli u kakvom sam stanju. Rekla sam im da sam bila u Urgentnom i da su me poslali na Bežaniju. Bili su u šoku što me lekari nisu primili u teškom stanju. Pitam se šta bi bilo da sam pala negde u Novom Sadu, da li bi i tamo iz bolnice, odmah, bez pregleda, slali u Beograd. Na Bežaniji su konstatovali da moram da nosim gips na ruci pet nedelja, jer je u pitanju ozbiljan dvostruki prelom. Poslali su me i kod neurohirurga, zbog udarca u glavu i povraćanja. Dobila sam lekove za smirenje i konačno otišla kući. Džaba Kliničkom centru nova zgrada, mermer i moderna oprema, bolje da su muzej otvorili“, zaključuje naša sagovornica.
Nažalost, Guljbehar nije jedina koja je prošla odbijanje, neprimereno i nedopustivo ponašanje osoblja u UC. Našoj redakciji javila se čitateljka koja je prošle nedelje zbog ozbiljne posekotine i nezaustavljivog krvarenja završila u ovoj ustanovi, gde je, na njene vapaje, medicinska sestra odbrusila:“Zašto ste došli u bolnicu kad ste na to mogli da stavite hanzaplast?“, a žena je kući vraćena sa rukom do lakta umotanom u zavoje. Guljbehar je svoj problem iznela na Tviter nalogu, a jedan od komentara bio je:
„Ista stvar pre neki dan… Soba 19… Bahato i nedopustivo ponašanje medicinskih radnika. Sramota“.
Na naša pitanja o protokolu primanja pacijenata u Urgentni centar UKC Srbije, iz ove ustanove, kao ni iz Ministarstva zdravlja, nisu odgovorili do objavljivanja ovog teksta.
***
BONUS VIDEO: Pokušaj snalaženja u novom Kliničkom centru Srbije
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare