1
Postavljanje žičane ograde na granici između Srbije i Severne Makedonije ponovo je stavilo u fokus migrantski problem i sam odnos Srbije prema toj populaciji. Zvaničnih odgovora niti komentara nadležnih o pretvaranju Srbije u Mađarsku još uvek nema. U međuvremenu, migranti u Srbiji suočavaju se sa sve negativnijim stavom građana prema njima i učestalim komentarima da im ovde nije mesto. Sa nekolicinom beogradskih migranata popričali smo o tome kako se osećaju u Beogradu i kakvi su im planovi.
Netrpeljivost, batine, strah koji primete u očima ljudi dok prolaze pored njih – sve su to stvari sa kojima se svakodnevno susreću migranti, oni koji su bežeći od rata i nemaštine prepešačili stotine kilometara u maratonu za nekim boljim životom.
Srbija se našla na njihovom putu – od početka migrantske krize, 2015. godine, migranti iz Sirije, Avganistana, Pakistana, Iraka… su oko nas, ali mi, izgleda, nikako da se naviknemo na njih i nikako da shvatimo da nisu došli da nas okupiraju, već da samo prođu kroz Srbiju i odu u Evropsku uniju.
Kroz Srbiju je prošlo više od milion migranata iz sukobima i glađu pogođenih područja. Te 2015, kada su kolone ljudi napuštale Siriju, beogradski parkovi su bili prepuni migrantskih porodica koje su krenule put Evrope kako bi sačuvale živu glavu.
Neki su im pomagali, donosili im hranu, neki su ih se plašili. Prošle su godine, ali čini se da stepen netrpeljivosti dela ljudi u Srbiji ne jenjava, pa i dalje čitamo vesti o „narodnim patrolama“ koje čuvaju Beograđane od migranata, kao i o nabavkama i postavljanju žičanih ograda koje treba da spreče „pohod“ migranata na Srbiju – „mađarski scenario“.
Statistika pokazuje da se broj migranata u Srbiji od ukidanja vanrednog stanja smanjio – tada ih je bilo skoro 9.000 u migrantskim centrima, a sada ih je oko 4.200. Kako navode u Komesarijatu za izbeglice, ima i onih koji neće u centre i kampove, takvih je širom Srbije oko 1.000, uglavnom u blizini graničnih prelaza. U Beogradu, po parkovima, ulicama, i po različitim neuslovnim skrovištima, ima ih između 200 i 300.
Neke od njih zatekli smo usred vrućeg letnjeg dana u parku ispred Ekonomskog fakulteta. Njih oko trideset, uglavnom mladih, pomalo nepoverljivih i podozrivih, ali raspoloženih za priču. Odakle god da su došli i koliko god kilometara da su prešli, svi ponavljaju isto – ne želimo da ostanemo u Srbiji. Najčešće željeno odredište je, naravno, Nemačka.
Na travi, zatičemo sedmočlanu porodicu – otac, majka i petoro dece koja se bezbrižno smeju i igraju, kao da se baš ništa ne dešava, kao da su u dvorištu svoje kuće. Otac, Adil Albedri, jedva da govori engleski, sporazumevamo se više pantomimom nego rečima. Ipak, razumeli smo da je sa porodicom pobegaao iz Iraka. „Bum“ – objašnjava nam i gestikulacijom pokazuje da je pobegao od eksplozija, pucnjave i sukoba.
Uspevamo da shvatimo i da je u Srbiju sa porodicom stigao preko Turske. Dalek je to put.
Mlađi migranti sa znatiželjom posmatraju našu ekipu i raspoloženi su za razgovor.
Engemet ima 19 godina i stigao je iz Avganistana.
„Tamo je džungla“, objašnjava nam ovaj mladić koji je krenuo put Francuske, gde ga već čeka brat.
Njegov vršnjak Zerdi došao je iz Pakistana, a u Srbiji je već duže od godinu dana. Priznaje da je u rodnoj zemlji imao prilično normalan život, ali želi bolje, pa je krenuo u Nemačku. U Beogradu dane provodi tražeći bezbedna skrovišta i trošeći novac koji mu šalje otac.
Čvrsto je rešen da stigne na željenu destinaciju, pa ga u tome, kaže on, ne sprečava ni više bezuspešnih pokušaja prelaska preko mađarske barijere.
„Probaću opet, uspeću“, uveren je naš mladi sagovornik.
U svom migrantskom stažu bio je i u Bosni, kaže da su ljudi tamo bili prijatniji prema njemu.
„Ovde ljudi ne vole migrante“, žali nam se i dok obkašnjava kako ga često odoguruju i pokazuju mu da treba da ode.
Upoznali smo i Muhameda iz Libije koji je u Beograd stigao pre desetak dana. U šali nam kaže da još nije uspeo da se zbliži sa svojim komšijama u parku. „Još sam nov, tek sam stigao“, priča sa nama na prilično dobrom engleskom jeziku.
„Došao sam jer je u mojoj zemlji rat. Želim da živi u sigurnom okruženju, u Evropi“, objašnjava nam Muhamed koji je krenuo put Švedske, gde ga čeka brat.
Prešao je preko Turske, Grčke, Albanije, Crne Gore i Bosne.
„Zbog boljeg života, zato sam prešao sve ove zemlje. U mojoj zemlji je rat, da sam ostao tamo morao bih u tome da učestvujem, to mi se ne dopada“, jasan je ovaj dvadesetčetvorogodišnji Libanac.
On nema negativnih iskustava u Srbiji, kaže da je naša zemlja lepa i da nije imao nikakvih problema – niko mu nije učinio ništa loše.
„Kada stignem u Evropu, naučiću jezik, naći ću posao i živeću neki bolji život. Želim da živim u miru, kao što tamo ljudi žive“, odzvanjaju reči ovog mladića.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
