0
Slavica Tofilović iz Beograda (39) je žena, majka, a pre svega, živa. Činjenica da je preživela dugogodišnje nasilje od bivšeg supruga, ali i smrt dva deteta, pokazuje koliko je ova skromna žena hrabra. Sa samo 20 godina udala se za čoveka za kog je mislila da je njena srodna duša. Ali se prevarila jer je već na početku braka osetila prve udarce i uvrede. Trpela je, slušala pretnje i gutala knedle. I tako godinama. Kaže da nije imala izbora, jer bi u suprotnom bila mrtva. Baš kada je uspela da pobegne od nasilnika i da nastavi da živi normalnim životom sa svojih troje dece, sin Marko i ćerka Dušica nastradali su u požaru.
Teška životna priča stoji iza mlade Slavice Tofilović koja nema još ni 40, a već je iskusila mnogo toga ružnog.
Slavicu je bivši suprug godinama tukao i maltretirao. Vređao ju je, nipodaštavao, pretio joj. Bežala je u Sigurnu kuću s troje dece, u skromni smeštaj koji je nalazila, ali mu se iznova i iznova vraćala. Kaže da se plašila da će je ubiti jer joj je više puta pretio.
Na kraju je uspela da preživi, ali ne i njenih dvoje dece. Da bi ih prehranila, radila je dva, nekad tri posla, dok su deca bila kući sama. Nažalost, Marko i Dušica su nastradali u požaru.
Slavici je ostala najstarija Milica (17) zbog koje je još uvek živa.
Ona je za Nova.rs od početka do kraja ispričala kroz kakvu torturu je prošla.
PROČITAJTE JOŠ:
„Šta da kažem… Prošlo je. Udarci više ne bole, zaboravila sama ih. Ali me duša boli za mojom decom. Oni nikoga nisu interesovali. Ni oni ni ja, pa čak ni moju pokojnu majku nije bilo briga za nas. Nikog nije zanimalo da ih čuva dok sam ja na poslu. Radila sam i po dva, nekad i tri posla da bih ih prehranila i školovala. Tog dana kada je izbio požar oni su bili sami kući, a ja na poslu. Komšije su mi javile: ‘Izgorela ti je šupa. Nema Marka ni Dušice’. Odjurila sma kući, ali je bilo kasno. Vatra je ugašena, ali i životi moje dece“, kaže Slavica drhtavim glasom.
Slavica je počela da priča svoj utužnu priču od početka. A početak je bio sa njenih 20 godina, kada se udala za bivšeg supruga, a potom i zatrudnela.
Tada je ova priča nastala.
„Prvih godinu dana braka bilo je dobro i lepo. Tako mi se činilo. Onda sam zatrudnela i kao da sam se probudila iz bajke. On se promenio. To nije bio onaj čovek koji me je gledao očima punim ljubavi. Za njega je postojao samo on, sve je moralo da bude po njegovom. Počeo je da viče zbog svega, počeo je da maltretira sve oko sebe. Počeo je i da pije, čak se u jednom trenutku lečio od alkohola“, priča ona dalje.
Prve batine je dobila u trudnoći. Seća se, bila je četvrti mesec trudnoće s prvim detetom. Čekali su Milicu.
„Umesto da budem srećna i radosna, ja sam bila tužna i usamljena jer kome god sam se obratila i zatražila pomoć, niko mi nije pomogao. Kada sam rodila drugo, pa i treće dete, nasilje se nastavilo. Umesto da mi pomognu, ljudi me pitaju: ‘Što si rađala toliku decu?’ Zašto sam rađala? Pa zato što sam mislila da će se on promeniti i da je takav trenutno. Izgledalo je kao da sam u začaranom krugu. Jedan dan me voli i najbolja sam mu i ja pomislim da je sve kao ranije. Ajmo jos jedno dete, bićemo porodica, neće me više tući. Đavola neće!“.
PROČITAJTE JOŠ:
3
5
0
Bila je sva u modricama. Svaki dan, svaki mesec i tako godinama.
„Povukla sam se u sebe, bila sam uplašena, to više nisam bila ja. Imala sam ogroman strah od njega. Pretio mi je da će me ubiti ako ga prijavim, da će mi uzeti decu jer je znao da sam za njih vezana. Prvi korak sam napravila 2012. godine, otišla sam u Sigurnu kucu s decom. Oni su bili mali, imali su četiri, dve i devet meseci. Međutim, vratila sam mu se. Ponovo se sve nastavilo, čak je bilo i gore“, nastavlja uplakana Slavica.
Slavica je napokon prijavila supruga. Dobio je zabranu prilaska. Tada je počela njena borba za preživljavanje jer trebalo je nahraniti troje dece.
Nije imala ni krov nad glavom, ni posao.
„Deca i ja smo živeli u Maloj Moštanici, u kući koju smo dobili od opštine. Tu su i nastradali, zato smo Milica i ja pobegle što dalje. Zbog nje, ne zbog mene, nego da bi njoj bilo bolje. Obe smo mesecima bile depresivne, utučene, prolazili su dani, a da nismo razgovarale jedna s drugom, ni sa kim. Bila sam živa, ali kao mrtva. Teško sam to podnela. Ko ne bi? Krivila sam sebe mnogo puta, ali se onda upitam – da li sam ja kriva? Ko je kriv što su moja deca nastradala?“.
Nakon velike tragedije, Slavica i ćerka su se preselile u beogradsko naselje Rušanj. Iznajmile su sobu jer nisu imale novca za nešto prostranije. Pritom se i zadužila kod banke – uzela je kredit da bi deci podigla spomenike.
„Podigla sam mojim anđelima dva bela spomenika i dve ploče. Tamo sam ih sahranila. Zaposlila sam se u jednom restoranu, ali sam dobila otkaz jer sam psihički bila loše. Onda sam pronašla divnu Hajru, ženu koja vodi Udruženje žrtava nasilja ‘Hajr’. Ona mi je pomogla. Upoznala me je sa Biljanom Đorić koja je šef u Maksiju 131 i ona me je zaposlila. Ti ljudi koji rade tamo su me spasili, toliko su imali strpljenja prema meni. Da mi nisu pružili ruku spasa, ja bih se ubila. Ne znam šta bi danas bilo. Teški dani su iza nas.“
Slavica je zvanično razvedena od supruga. Kako kaže, ne dobija alimentaciju od njega, tako da sama izdržava ćerku.
Pored posla u supermarketu, radi još jedan, kad može, s obzirom da ima bolest kičme.
„Operisana sam, pa moram da vodim računa. Potrebna sam mojoj Milici. Ona je već srednjoškolka, tinejdžerka, uvek joj nešto treba. Troškovi života su veliki, samo sobu plaćam 180 evra, plus struja, voda i ostali troškovi. Odbijaju mi ratu za kredit, pa ono malo što ostane, potrošimo brzo. Ćerka i ja spavamo na jednom krevetu jer imamo samo sobu. Tako je, kako je. Moramo da se borimo. Da nam je makar rešeno stambeno pitanje… Onda ne bih brinula. Krov nad glavom je najvažniji“.
Prošlo je četiri godine otkad su Marko i Dušica nastradali. Slavica kaže da su i ona i ćerka sada dobro, ali je najteže kad naviru sećanja.
„Teško mi je kada su praznici, pa njihovi rođendani. Evo sad bi Marko išao na maturu, završavao bi osmi razred. Stalno mislim na njih. Milica više o njima ne priča, zatvorena je po tom pitanju. Ništa je ne pitaš, ništa ne priča. Ne viđa ni oca, možda je i bolje tako. Nas dve se držimo zajedno jer smo jedino ja i ona ostale – ona meni, a ja njoj“, kaže Slavica.
BONUS VIDEO: BG. Vozač autobusa prebio putnicu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
