"Ovo je katastrofa. Tutin je postao crna tačka u Srbiji još početkom juna, ali niko o tome niti je javljao niti izveštavao", kaže za Nova.rs laborantkinje Dženeta Agović, koja se već 18 dana bori sa teškom upalom pluća, kao i njenih 650 sugrađana.
Agović kaže da neće biti osobe u Tutinu koja neće biti zaražena.
„Ja radim u laboratoriji, tamo sam se i zarazila. Mislim da Tutin nije bio spreman za ovako nešto. U početku smo mnogo stradali, puno pacijenata je otišlo dalje, ali ih je mnogo i umrlo u Pazaru i Kragujevcu. Nema osobe koja nije izgubila nekog“, kaže Agović.
„Majka moje drugarice je nedavno preminula, a pre toga se sigurno jedno deset dana ‘vrtela’ po našem Domu zdravlja, da bi na kraju umrla u Kragujevcu, Istovremeno, drugarica se i sama zarazila i bila je smeštena na Infektivno u Novi Pazar. Majka joj je umrla, ona nije mogla da joj bude ni na sahrani, niti je znala kada je umrla, jer su njih dve same u porodici. Teške su ovo sudbine, jako. Ovaj kovid nas je razorio“, kaže Dženeta, boreći se za dah dok razgovaramo.
Podsetimo, kako je za Nova.rs izjavio dr Denis Ademović iz tutinskog Doma zdravlja, „samo po rendgenskim snimcima, koji su urađeni, sa potvrđenim pneumonijama imamo 790 obolelih ljudi“, a od toga je „prikazano samo 91“.
„Ja sam 15. juna dobila simptome, temperature, groznicu, nisam mogla na noge… Predugo sam bolesna. Od juče primam četiri longacefa dnevno, a normalno je jedan. I još uvek imam upalu pluća, CRP mi je pozitivan, gušenja… sve me je ščepalo. U Pazaru su mi rekli da nemam gde, u Tutinu nemamo gde, tako da idem na terapiju, a uveče sam i sama sebe ‘bockala’ kod kuće i uključivala infuziju, jer ne mogu da idem u bolnicu. Ovo mi je 17. dan i sada mogu reći da mi se čini da mi je malo bolje. Uz neku terapiju koja je kao atomska bomba, upristojila sam se. Ovo je neverovatno“.
Kako kaže, većina njih se leči kod kuće, s tim što i po nekoliko puta dnevo idu u dnevnu kovid bolnicu u sklopu Doma zdravlja Tutin na terapiju.
„Neverovatno je kako se mi brzo naviknemo, kako brzo normalizujemo loše stanje i počnemo da se ponašamo kao da je to normalno. Postalo nam je normalno da su nam puni bolnički hodnici, da ne znamo gde da se obratimo, da ljudi imaju bolesnike kod kuće koji su srčani bolesnici, zaraženi i da ne znaju kome da se obrate. Toliko je jedna bezumna situacija, još je luđe što smo je mi prihvatili kao normalnu, pa se sve fino pozdravljamo kada se sretnemo ispred rendgena, pa ispred kovid ambulante, pa kad primamo infuzije… pričamo svoje muke i poznati i nepoznati”, kaže Agović, ističući da puno njenih sugrađana nije tražilo lekarsku pomoć, dok već nije bilo kasno ili su već imali teške kliničke slike.
„Mnogo je onih koji uopšte ne dođu do bolnice. Pitaju u apotekama šta da uzmu za roditelje, opisuju simptome… Pre neki dan sam se slučajno zatekla i umešala u razgovor, gde sam zamolila čoveka da odvede roditelje lekaru. Nažalost, sada je već sve toliko eskaliralo, da nema porodice koja nije izgubila nekog“, kaže Dženeta, napominjući da je Tutin uvek bio nekako „na kraj sveta“, izolovan i zaboravljen od svih, i pre epidemije.
„Ovde nikad niko ne svraća. O nama se nikad ne piše, odavde ništa ne može da se čuje, ovde ništa ne dolazi, ovde nema da čovek prođe kroz Tutin, već samo namerno ako dođe. Naši ljudi nemaju gde da odu“, zaključuje Agović.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare