8
Godinu dana živimo u pandemiji, u tim vanrednim okolnostima mnogo novih stvari možemo da saznamo o sebi i društvu u kojem bitišemo. Profesor Zoran Radovanović primećuje da je koronavirus u Srbiji pospešio podele, razvio dodatnu sumnju u one koji bi trebalo da budu autoriteti, u njihovu stručnost i doslednost. Naš sagovornik se pribojava da smo propustili još jednu u nizu prilika da izvučemo neku pouku.
-Kada nemate jednoznačnu doslednu poruku, kada izostaje priliv verodostojnih informacija koji ide logično, bez kontradiktornosti, onda i javnost postane zbunjena nastalim višeglasjem. Kada neka imena sa akademskim zvanjima, imena koja treba da budu autoritet nastupaju nedosledno i mimo naučnih sazanja, ljudi van struke ostanu zbunjeni i skloni da prihvate objašnjenja koja zvuče atraktivno i neobično. Prijemčivi su i za takozvane teorije zavere (nema u njima ni „t“ od teorije), pogotovo ako neko jaše na tome kako nas Zapad mrzi i kako smo žrtva međunarodnih zavera, zato što smo lepi, pametni i sposobni. To se lako prihvata i postane dominantni narativ.
Da li smo u takvoj atmosferi tokom proteklih godinu dana izvukli neku pouku, nešto promenili?
Mi nismo narod koji uči iz svojih grešaka. Imali smo tokom 30 godina prilike da izvlačimo pouke, da se opamećujemo. Sve smo ih propustili. Čini mi se da je ova pandemija još jedna propuštena prilika da se nešto nauči. Stvar je u tome da kao društvo treba da vratimo ugled institucijama i istinskim autoritetima. Ovde je najveći problem odsustvo poverenja. Narod nikom ne vereuje zato što je 30 godina varan i u toj sredini teško je bilo kakvu poruku poslati tako da ona bude prihvaćena kao dobronamerna. Uvek se javljaju sumnje.
Šta smo naučili o našem zdravstvenom sistemu? Čini se da je korona dodatno ogolela i pod reflektor stavila sve njegove slabosti.
Problem je u tome što naš zdravstveni sistem nije funkcionisao bio primereno ustrojen ni pre pandemije. Bilo je ozbiljnih problema, kao i sa drugim sistemima u društvu. Jasno je bilo da će se, ako u redovnim prilikama sistem ne funkcioniše optimalno u ekscesnim situacijama kakve su epidemije jasno ispoljiti sve njegove slabosti, uključujući i pretnju mogućeg kolapsa. Nekoliko puta nam je i pretio raspad sistema. Činjenica da je, barem na površini, sve funkcionisalo posledica je izvanrednog angažovanja zdravstvenih radnika. Neki od njih su baš skapavali. Zahvaljujući njihovoj profesionalnosti, uprkos tome što često nisu imali jasne isntrukcije. U dobro organizovanom sistemu, kada se zna red i kada je precizirano ko šta radi, kada je dobro sve postavljeno, mnogo je lakše imati dobre rezultate. Ovde je puno toga zavisilo od improvizacije, od snalaženja u uslovima kada se donose ishitrene odluke u poslednjem trenutku. Ceo naš sistem organizovan je na suboptimalan način, počev od zakonske regulative, pa do toga da godinama nije bilo dozvoljeno zapošljavanje, a ljudi su iz biloških ili ekonomskih razloga napuštali zdravstvo. Vođenje sistema je u rukama ljudi koji često ne uživaju ni stručni ni moralni integritet, nisu najcenjeniji stručnjaci u kolektivu, nemaju ni znanja ni sposobnosti da u svojoj ustanovi organizuju rad na najbolji način. To su sve problemi sa kojima su se zdravstevni radnici suočavali.
Kako je sve to uticalo na lekare, kakve su posledice i na struku i na društvo uopšte?
Svi smo svedoci nastalih promena. Lekari su na početku delovali jedinstveno, ali rascep je nastao posle prvog talasa, kada su zvaničnici, Ministarstvo zdravlja i lekari u Kriznom štabu skoro sasvim prestali da se bave epidemijom. Očekivao se drugi talas, ali odjednom su usledile te najave da virus više nije problem, da mu je virulencija oslabila, da će spontnao nestati do leta i da je sve rešeno. U stvari, velikoj večini lekara je postalo jasno u tom trenutku da su izbori važniji od zdravlja. Tu je došlo do razmimoilaženja i osuda u okviru struke. Drugi udarac na jedinstvo lekara bile su obmane sa podacima, krivotvorenje brojeva. To je dovelo do rezignacije. Letos je formirano udruženje lekara Ujedinjeni protiv kovida, koji su konfrontirani prema zvaničnicima u Ministarstvu zdravlja i posebno prema lekarima u Kriznom štabu. Kada je društvo oštro podeljeno, onda se dele i lekari. Uprkos prvobitnoj želji da se poštuju samo principi struke, došlo je do ogorčenja kada su izbori postali važniji od zdravlja i kada je shvaćeno u kojoj meri se manipuliše podacima.
Šta smo od početka pandemije, pa do danas naučili o samom virusu, jesmo li barem tu postali malo pametniji?
To je respiratorna infekcija za koju važe ista pravila kao i za ostale zaraze iz te grupe. Tokom vremena su razjašnjeni detalji karakteristični za kovid 19. Jasno je bilo da, kada se klica izlučuje iz disajnih organa, onda je su i ulazno mesto nos, usta, ždrelo i niže partije respiratornih organa. Sledstveno, jasni su putevi širenja i jasne su mere koje treba preduzeti. Ipak, bilo je nedoumica u vezi sa otpornošću klice u spoljašnjoj sredini. Sa spoljašnjih površina dobijani su pozitivni virusološki nalazi, ali dugo se postavljalo pitanje da li je to samo trag ili je živ virus? Ako je živ, da li može da se prenese na osetljive osobe. Zbog toga, u tom prvom trenutku se insistiralo na rukavicama. Ipak, postalo je jasno da su strukture koje dugo ostaju na spoljnim površinama samo ostaci virusa, a ne potentan uzročnik sposoban za dalje prenošenje. U pogledu preventivnih mera je takođe bilo nekih nedoumica. Ono što je u nauci bilo poznato, što je testirano, jeste da maske imaju značaja na hirurgiji, u operacionim salama, u zdravstvenim ustanovamma, ali kad ih nose građani koji ih stalno pipkaju i nameštaju, koliko je ta maska efikasna? Da li ćete na taj način da zagadite samu tkaninu i da pospešite zaražavanje tom ili nekim drugim klicama, sve su to bile nedoumice. Uz to, jasno je bilo da je nerealno svakom čoveku na planeti obezbediti nekoliko maski dnevno – dvadesetak milijardi svakog dana. Nemogućnost nabavke dovela bi do panike, nezadovoljstva, pa i depresije. Onda je tu bilo oklevanja. U hodu, prilično brzo, razjašnjeno je da maska i u svakodnevnom životu. Postoje razlike, zavisno od kvaliteta maske, ali ih u načelu svakako treba koristiti, jer u velikoj meri smanjuju rizik zaražavanja. Po pitanju dužine zaraznosti, takođe se relativno brzo došlo do odgovora.
Laiku se, ipak, čini da je bilo nekih lutanja kada je sama nauka i borba protiv virusa u pitanju?
Lutalo se sa terapijom, ali to je normalno kada se radi o novoj bolesti, pokušano je sa lekovima koji su korišćeni kod sličnih oboljenja. To je virusna bolest, ne postoji lek koji efikasno eliminiše ovakav virus iz organizma, mada za neke druge možda i postoje rešenja. Bilo je i pretpostavki da, poput ostalih respiratornih virusa, on može da predstavlja manji problem u letnjim mesecima, jer ta vrsta virusa duže opstaje u spoljašnjoj sredini ako je hladno i suvo vreme. Zimi je vazduh suvlji i to pogoduje virusima. Mi smo znali da je sars opstao do jula, suzbijen je samo zahvaljujući energičnim merama, inače bi se prenosio i preko leta. Nije bilo nikakvih indicija da virulencija slabi ili da će epidemija da se ugasi. To je korišćeno kao argument, da bismo se vratili normalnom životu zbog izbora. To je bilo providmo, naučno neobrazloženo objašnjenje za narod.
Šta smo naučili o posledicama koje ova zaraza ostavlja po naš organizam?
Problem sa ovom bolešću je to što je sistemska. Ona se ne ograničava samo na respiratorne organe. Virus oštećuje unutrašnju stranu krvnih sudova. Tu dolazi do oštećenja i stvaranja trombova, kao osnova za emboliju. Dešava se da u toku ili posle bolesti nastupe infarkt ili šlog. Zbog trombova je potrebno da se nekada amputira ekstremitet. Sistem srca i krvnih sudova trpi u toku ove infekcije koliko bi inače za više godina normalnog života. Često dolazi i do smanjenja plućnog kapaciteta, pa posledice, ostaju kraće, duže ili nekada i trajno. Bilo je slučajeva da neko preživi kovid, ali mu nakon toga rade transplantaciju pluća. Funkcionalni deo pluča je izgubljen. Ova bolest pogađa brojne organe i to je čini težom nego što pokazuje njena smrtnost.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
