11
Ambijent celog Sajma bi morao da se sačuva, to je trebalo da učine stručnjaci, ali pošto institucije ne funkcionišu, a onda to mogu masovni protesti Beograđana, ocenjuje istoričarka umetnosti dr Irina Subotić, univerzitetska profesorka i doskorašnja predsednica organizacije Evropa Nostra Srbija.
U razgovoru za Nova.rs upozorava da se širenjem Beograda na vodi sistematski i planski uništava tradicionalan centar Beograda, dok se u novosagrađenom naselju podižu ogromne kule po uzoru na naseobine arapskog sveta, koje postoje tek po nekoliko decenija.
Vi ste sa organizacijom Evropa Nostra Srbija doprineli zaustavljanju gradnje gondole na Kalemegdanu. Da li, na osnovu tog iskustva, mislite da je još uvek moguće da se spasi ceo kompleks Beogradskog sajma, a ne samo hala koja je zaštićena?
Defetizam je najgora bolest, teško izlečiva i vrlo opasna, i zato na tome uporno radi aktuelna vlast ne bi li destimulisala svaki otpor i želju za promenama. Zato slogan “Srbija ne sme da stane” treba čitati i kao napor da se nastavi sa bezakonitim sprovođenjem interesa vlasti i njima bliskih investitora. Ambijent celog Sajma bi morao da se sačuva: u tome ne mogu da pomognu nevladine organizacije, ma koliko glasne i uporne bile, ni domaće ni međunarodne, ne mogu da pomognu ni malobrojni mediji koji se teško čuju, gledaju ili čitaju van najvećih gradskih sredina, ali morale bi to da učine pre svega stručne službe – institucije koje ne funkcionišu, a onda masovni protesti Beograđana. Ako do toga ne dođe – opasnosti od uništenja i tog dela Beograda su realne jer su očevidno materijalni interesi investitora jedini čime se ova vlast rukovodi bez milosti. Iskustvo je pokazalo da oni redovno zaobilaze sve legitimne puteve, ali im nije drago kada se okupi masa gnevnih ljudi, posebno mladih.
Gradske vlasti ističu da će sačuvati halu jedan koja je zaštićeno kulturno dobro. Pominjalo se da bi to mogla da bude zgrada opere.
Već je u javnosti, u više navrata, i to od veoma cenjenih stručnjaka, kako arhitekata, građevinskih inženjera i akustičara, tako i kompetentnih osoba iz sfere muzike, glasno i jasno rečeno da je apsurdno od sajamske hale praviti zgradu za operu. To mogu da smisle samo velike neznalice koje pojma nemaju o akustici i koji, po svoj prilici, nikada nisu ni kročili u neku opersku zgradu.
Beograd na vodi se nedavno proširio. U kojoj meri je taj kompleks već pojeo centar grada? Koliko je toga u urbanističkom smislu bespovratno izgubljeno?
Kada je pre šezdesetak godina započeto sa planiranjem izgradnje novog pariskog kvarta La Defans, doneto je promišljeno urbanističko rešenje koje je za nekoliko kilometara produžilo jednu od najlepših vizura Grada svetlosti od Tiljerija i Trga Konkord, preko Jelisejskih polja do Trijumfalne kapije, sve do supermodernih nebodera. To se sada smatra četvrtim, najatraktivnijim svetskih poslovno-stambenim centrom na površini od preko 500 hektara, sa izvanrednim arhitektonskim ostvarenjima i brojnim umetničkim radovima francuskih i međunarodno znamenitih umetnika. Pri tome, nijedna stara građevina nije stradala, centar Pariza je ostao netaknut sa prepoznatljivim osobenostima, samo je ova metropola dobila još jedan novi, hiper savremen, značajan i uspešan kvart.
A šta smo mi dobili s Beogradom na vodi? Nasilno noćno rušenje niza zgrada s fantomkama, jedan čuvar preminuo, a uslovno odgovarao samo jedan policajac, što je, prema rečima pravnika, bila “suspenzija pravne države”. Dobili smo uzurpiranje obale Save; ogromna, gusta stambena postrojenja – rezultat projekata bezimenih, umesto naših, eminentnih arhitekata; obesmišljena istorijska, a nametnuta nova, agresivna vizura grada, uz pokušaj da se tu na silu stvori novo središte, bez dobro prostudiranih sadržaja. Pritom se sistematski i planski uništava tradicionalan centar Beograda.
Niz je poteza kojima vlast želi da premesti prirodno najuže jezgro grada iz Knez Mihailove i sa Trga Republike upravo u Beograd na vodi.
Pogledajte samo koliko je napuštenih ili porušenih zgrada, zatvorenih prodavnica u Knez Mihailovoj ili ulici Kralja Milana; kako se trgovinskim centrom zaklanjaju najlepše stare, pa i secesijske kuće Beograda; kako je glomazno ruglo odseklo i nadkrililo baštu jedne od najstarijih beogradskih zgrada – sada Pedagoški muzej. Ko je dozvolio da deo nove konstrukcije dotakne biser stare arhitekture – Konak knjeginje Ljubice? Nismo čuli da se bilo koji muzej oglasio povodom toga? Zašto se više i ne govori o renoviranju zgrada za Istorijski muzej Srbije i Muzej grada Beograda koji više od 120 godina nema svoju postavku dostojnu istorije naše prestonice? Ko odlučuje da se novootkriveni arheološki nalazi ponovo zakopavaju, umesto da se javno pokazuju tragovi istorije i kontinuiteta života u našem gradu? U kakvom je stanju naša Filharmonija i njeni muzičari? Šta se dešava sa pozorištem “Boško Buha”? Mogla bih beskonačno da ređam. A u kojoj meri poštujemo kulturu, istoriju, tradiciju i naše znamenite ličnosti, pokazuje i najnoviji užas na Trgu Republike. Povodom besmislenog i lažnog,
dvomesečnog “praznovanja porodice” – što liči na izrugivanje duploj tragediji koja se desila 3. i 4. maja prošle godine – postavljena je ogromna bina koja je nadvisila i skrila spomenik Knezu Mihailu, jedan od dragulja našeg grada, spomenik koji je knezu podignut nakon ubistva zbog njegove prosvećene politike.
Kako se uopšte u ozbiljnom razvoju grada tretira jedan takav potez, nasilnog prekrajanja gradske strukture?
Nauka govori o laganom rastu kao logičnom razvoju gradskog jezgra i menjanju tragova prošlosti u jednoj generaciji samo u malim procentima. Očevidci smo da se ovde radi o nasilnom prekrajanju strukture, a samim tim i duha grada kako po rušenju belega prošlih vremena, tako i sa podizanjem ogromnih kula, na primer, po uzoru na naseobine arapskog sveta, koje postoje tek po nekoliko decenija. Tamo se gradi njihova nova tradicija, a vlast našu, pravu spretno i svesno razara. Podsetimo se, kako izgledaju danas Vračar bez svojih gradskih vila sa lepim baštama, Kosančićev venac sa novim high-tech hotelima i spa centrima, i kako ruglo ruševine nekadašnje Narodne biblioteke, posle više od 80 godina, nikako da probudi našu savest da se bar očisti sve nataloženo đubre, kad već nismo u stanju da od tog prostora stvorimo dostojanstveno memorijalno mesto, kako to million uništenih knjiga zaslužuje.
Šta mislite o projektu obnavljanja zgrada Generalštaba, čuvenog arhitekte Dobrovića, koji je potekao od kompanije bliske nekadašnjem američkom predsedniku Donaldu Trampu? Na koji način treba da se obnovi to zdanje?
Generalštab je zaštićen i on mora da se obnovi. Ako je antička Palmira bila divljački razorena, pa rekonstruisana, zašto ne bi to bio i ovaj bitan beleg Beograda i našeg graditeljstva? Razume se da je važno obnoviti pre svega spoljni izgled, dok za novu konstrukciju postoje moderni načini, tehnike I tehnologije – danas se čini da nije ništa nemoguće ostvariti kad postoje politička volja, ozbiljnost i posvećenost. Ako ima para za stadione širom Srbije i taj EXPO pun enigmi, moralo bi da bude i za rekonstrukciju Generalštaba. Sve druge priče oko luksuznih hotela i drugih stambenih blokova, ustupanja na 99 godina Amerikancima i slično – sramotne su mahinacije od kojih očevidnio neko ima velike lične koristi, a nimalo poštovanja prema opštim vrednostima, kao ni prema žrtvama koje su na tom mestu nastradale tokom bombardovanja 1999. godine.
Institucije zadužene za očuvanje spomenika kulture deluju poprilično nevidljivo u ovom devastiranju Beograda, ne pružaju nikakav otpor investitorskom urbanizmu niti štite kulturnu baštinu. Ko je tu najodgovorniji?
Sve institucije – a mnogo ih je! – od urbanističkih i arhitektonskih do onih koje se bave zaštitom na svim nivoima, zakonodavnih i parlamentarnih funkcionišu samo u interesu jedne, vladajuće partije. Prema njihovim zahtevima se donose zakoni, odredbe, dodatna akta i podakta koja su često u suprotnosti sa osnovnim dokumentima, ali sve to ne podleže nikakvim razumnim tumačenjima, ukazivanjima na nepravilnosti ili kršenje postojećih principa, još manje ima sankcija. Drugim rečima, vlada jedino zakon jačeg, moćnijeg, na kormilu vlasti, što će reći – totalno bezakonje, apsolutno neznanje i nepoštovanje ranijih vrednosti. Ponavljam da je ključni problem u uništenim institucijama koje su zadužene za pitanja zaštite spomenika kulture…i kulture uopšte.
O devastaciji Beograda se donekle priča u javnost, dok o onome što se na tom planu dešava po drugim delovima zemlje malo zna. Kakva je situacija u drugim gradovima?
Beograd je pod većom lupom javnosti, ali situacija nije ništa bolja u drugim delovima Srbije. Nemoguće je ne pomenuti Niš koji je dozvolio da se rimski vodovodni sistem, nedavno otkriven, ostavlja na milost i nemilost devastaciji, a da se čuvena Niška tvrđava ne restaurira već decenijama. Evropski značajne gradske četvrti Subotice i Sombora s početka XX veka upropašćavaju se novim konstrukcijama, značajne barokne crkve, ali i stari manastiri, menjaju svoj karakter dobijajući glamurozne mermerne podove, mobiliijar i ikonostase u duhu novokomponovanog pravoslavlja ruskog ukusa. U blizini kultne crkve Svetog Petra u Rasu dobijena je dozvola za zidanje privatnog zdanja. Nebrigom je jedna važna, zakonom zaštićena
Tržnica u Kragujevcu potkopana i nikako da bude okončano njeno spasavanje, ali se zato sprema novi stadion. Na Kablaru se, umesto staništa zaštićenih orlova, diže stakleni vidikovac, u Vukovom pastoralnom Tršiću niču privatni bazeni a na Zlatiboru su već nikli 14-spratni neboderi. Novom Sadu preti Novi Sad na vodi sa idejom da se izmesti tok Dunava za nekoliko stotina metara…Ne znate šta je luđe, nerazumnije i bezobzirnije… To je Srbija danas!
Bonus video
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
