0
Danijel Dašić, građevinski inženjer iz Niša i jedan od članova Anketne komisije za preispitivanje odgovornosti nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, već duže vreme se nalazi pod udarom režimskih medija zato što u javnost otvoreno iznosi koji je i kakav stepen korupcije i nestručnosti u pitanju, kada je reč o tragediji koja je potresla celu zemlju. Njegovoj kompetenciji i stručnosti nemoguće je suprotstaviti se i ne postoje kontraargumenti koji bi opovrgli sve ono o čemu govori. I u trenutcima kada Dijana Hrka štrajkuje glađu ispred Narodne skupštine, inženjer Dašić podseća javnost na stepen državnog kriminala koji se desio prvog novembra prošle godine.
PROČITAJTE JOŠ...
0
3
0
Član ste Anketne komisije obrazovane za utvrđivanje odgovornosti nakon pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu?
– Biće skoro godinu dana otkako sam član komisije i izuzetno sam ponosan na način našeg rada i na rezultate koje smo postigli sa resursima koje smo imali. Napominjem da je čitav rad anketne komisije bio pro bono. Pregledali smo pet stotina pedeset hiljada stranica raznih dokumenata s tim u vezi, i sve je to rezultat naše dobre volje i želje da se sazna istina.
Šta javnost zna kada je reč o padu nadstrešnice u Novom Sadu?
– Znamo dosta! Najzadovoljniji sam time što smo uspeli da neke od prevara koje vlast pokušava da sakrije u potpunosti dokumentujemo – i to, prvo, da originalni projekat rekonstrukcije nije bio dobar. Posle toga se pokazalo da je nadstrešnica pala zbog smanjene nosivosti i dodatnog opterećenja. Jednostavno, propustili su sve neophodne radnje da bi obezbedili da ta nadstrešnica bude i dalje stabilna. Znate, građevina je zdrav razum, logika i mnogo matematike, i to znači da je apsolutno nemoguće da se nešto što je stajalo šezdeset godina odjednom sruši manje od godinu dana nakon što je popravljeno.
Kasnije smo videli u veštačenju, bez obzira na to što je predsednik slagao da nije rađeno renoviranje, pa je direktor CIP-a rekao da nije rađena rekonstrukcija, pa je to onda ponovio Vesić – da je rađena rekonstrukcija i da su izvođeni veoma obimni zahvati, te da je postojao projektni zadatak koji je zahtevao od izvođača da skine dodatno opterećenje da bi bilo šta radio na toj nadstrešnici. Pošto izvođač nije bio dovoljno stručan, nije znao kako da skine taj beton koji je bivša Jugoslavija nekada veoma kvalitetno ugradila u nadstrešnicu. Preko postojećeg su dodavali nove slojeve, i kada su dodali i onaj stakleno–metalni deo, jednostavno je pređena crvena linija nosivosti i došlo je do pucanja. Takođe, postojeće otvore koji su služili za dinamičko rasterećenje zastaklili su i time direktno uticali na pomeranje nadstrešnice u pravcu gore–dole. To su, ugrubo rečeno, osnovne stvari. U tri reči to se zove – nestručnost, neodgovornost i bahatost.
Možete li nam reći nešto više o onome što javnost ne zna?
– Ne zna se ono što naslućujemo, o čemu imamo samo fragmente; ne znaju se mejlovi koji su od četvrtog aprila pa do nelegalnog puštanja stanice u rad – ti mejlovi ne postoje u zvaničnoj dokumentaciji, bez obzira na to što postoje svi drugi. Ali, volšebno, od četvrtog aprila mejlova nema više nigde. Takođe se ne zna ko je naredio Kinezima da za vreme prijateljskih konsultacija odaberu „Starting“, koji tada nije bio među najjačim i najboljim građevinskim firmama za izvođenje visokogradnje, pogotovo ne za izvođenje tako komplikovanih objekata sa prednapregnutim betonom, kakva je bila stanica u Novom Sadu. S druge strane, ne znamo ko je naredio da Kinezi sa „Startingom“ naprave devet aneksa za manje od godinu i po dana. Vrednost prvog predugovora bila je jedan zarez devet miliona evra, koji je napravljen na osnovu tih prvih „prijateljskih“ konsultacija, a na kraju dolazimo do skoro šesnaest miliona evra – kako je rekao i sam ministar Vesić.
I ovde imamo veoma zanimljivu situaciju – aneks se u građevini potpisuje iz tri razloga:
1. da se zbog turbulencija na tržištu poveća cena radova,
2. da se poveća količina ugovorenih radova jer u startu nisu dobro proračunati,
3. i da se pojave radovi koji nisu bili predviđeni osnovnim ugovorom, pa mora da se pravi potpuno nova pozicija.
Mi i dalje ne znamo sadržaj tih devet aneksa, od kojih su dva bila potpisana devetog, pa trinaestog januara – znači, u samo četiri dana, što je samo po sebi vrlo sumnjivo… Mnogo tu ima pitanja na koja mi nemamo odgovor.
Takođe, jedno od pitanja bez odgovora je zašto Republička građevinska inspekcija, koja je imala izričitu nadležnost nad gradnjom železničke stanice i cele pruge, nije primetila da se više od dve godine radi nešto na toj stanici, da su se desila dva svečana otvaranja objekta na koja je dolazio čak i predsednik Mađarske, a da oni ni jednom nisu izašli na to gradilište. Na teren je izlazila lokalna građevinska inspekcija koja je uglavnom proveravala da li su promenjeni svi vozni redovi nakon menjanja sata i tako neke sitnice. Republička građevinska inspekcija prvi put je izašla na gradilište na dan kada je nadstrešnica pala – da zatvori gradilište.
Možete li nam ukratko reći zašto je pala nadstrešnica, pri čemu je poginulo šesnaestoro ljudi, a jedna osoba teško povređena?
– Očito je da postoji problem u vezi sa izvođačem radova, nadzornim organom i projektantom, koji su bili nestručni, neodgovorni ili bahati. U građevini postoji to „sveto trojstvo“ između projektanta, izvođača i nadzornog organa. Oni između sebe snose svu odgovornost. Naravno, sve njih angažuje investitor koji nosi svoje breme, ali se u ovom trouglu donose sve odluke za jedno gradilište.
Šesnaest ljudi je poginulo zato što je neko otvorio gradilište za javnost. Da je to i dalje bilo gradilište, ne bi bilo žrtava. Građevinski radnici i inženjeri bi sigurno, nakon skoro nedelju dana od otpadanja kamenčića sa vrha zgrade (što je prijavljivano), reagovali, postavili skele i videli u kakvom su stanju te zatege. A oni su sve to propustili zato što je predsednica pokrajinske vlade, Maja Gojković, otvorila, kako je sama rekla, „najbolju, najlepšu i najbezbedniju stanicu u Evropi“. To su potvrdili i Miloš Vučević i gradonačelnik Novog Sada.
Da li je Anketna komisija otkrila koruptivni element i na koji način?
– Koruptivni element vidi se iz potpisivanja ugovora sa izvođačima i podizvođačima radova, koji su bili protivni ne samo našem zakonodavstvu i Zakonu o javnim nabavkama, već i komercijalnom ugovoru koji je naša vlada potpisala sa Kinezima – počev od toga koji procenat treba da bude naših, a koji kineskih izvođača, kako se kontrolišu radovi i tako dalje, kao i kontrole samih radova na gradilištu.
Kroz uvid u zvanična dokumenta sa gradilišta utvrdili smo da su cene i vrednosti pozicija i ugovora određivane, u najmanju ruku, na veoma problematičan način. Recimo, kod četiri aneksa glavnog ugovora, koji su rađeni na nivou cele železničke pruge, a ne samo stanica, imamo pozicije iz osnovnog ugovora koje su u celini prenete u anekse s ciljem da se ponovo naplate. To je otkrio i sam TOK nakon samo mesec dana istraživanja i podigao optužnicu od 115 miliona dolara protiv Vesića, Momirovića i još nekoliko njih. Samo taj jedan mali deo, koji se odnosio na čisto dupliranje istovetnih pozicija radi izvlačenja novca, bio je 115 miliona. Naša računica, poređenjem realnih tržišnih cena, pokazuje da su cene u proseku bile tri do četiri puta veće u odnosu na tada važeće cene na tržištu. Ne postoji deo projekta koji, kada se „čačne“, ne otkrije bar jedna bubuljica korupcije.
Ne smemo da zaboravimo da je Evropska unija platila kompletnu izradu projekta – studije izvodljivosti i sve ostale prateće projekte, uključujući uticaj na životnu sredinu i socioekonomske analize – i utvrdila da konkretan projekat treba da košta 350 miliona evra. Mogli smo čak po vrlo povoljnim kreditima dobiti dvadeset procenata te sume gratis. To je delovalo toliko dobro da je tadašnja vlada, u kojoj je bila i Zorana Mihajlović, odlučila da se to nama „ne isplati“ i da je mnogo bolje da preradimo ceo ugovor i poverimo radove Kinezima za cenu od skoro 1,2 milijarde evra. Znači, kada sračunamo onih osnovnih 340–350 miliona evra za brzinu pruge od 160 km/h, pa dodamo rast cena, inflaciju i povećanje brzine pruge sa 160 na 200 km/h, ispada da bi ugovor po evropskim standardima koštao oko 500 miliona evra, što znači da ostaje razlika od 700 miliona – sada mi ne znamo, kao Anketna komisija, da li evra ili dolara.
Posle svega ovoga, kako komentarišete napade na Vas u režimskim medijima koji traju već godinu dana i optužbe da ste Vi lider i duhovni vođa studentskih protesta u Nišu?
– Napadi režimskih medija su nešto normalno što ide uz ovaj posao, jer smo trn u oku vladajućeg režima i oni se trude da nas na svaki mogući način dezavuišu i diskredituju. Međutim, nisu bili na nivou koji sam očekivao, jer nemaju materijala ni ozbiljnih argumenata da svoj plan sprovedu u delo.
Što se tiče dela pitanja koji se odnosi na studente – nažalost nisam, ali mi je drago ako neko misli da jesam njihov vođa u bilo kom smislu. Ne mešam se studentima u ono što rade, jer smatram da odlično rade ovaj posao i potpuno razumem dinamiku njihovog pokreta, koja se ne zasniva na onome što ljudi ovde obično pokušavaju da urade. Ja ništa ne bih menjao u načinu na koji oni rade, ali sam uvek tu za njih ukoliko smatraju da mogu na bilo koji način da im pomognem.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare