25
Pandemija korona virusa ogolila je temelje sveta u kome živimo, i učinila da oni koji su i pre njenog izbijanja živeli teško sada žive još teže. Zato je Liceulice pokrenulo serijal „Korona i margina”, koji se bavi uticajem ove globalne zdravstvene, ali i društvene, krize na život različitih obespravljenih ljudi. Prenosimo tekst iz 67. broja magazina Liceulice, u kom Marko Lovrić istražuje kako je pandemija uticala na stare, te kako su i prolećni karantin i smanjeni kapacitet zdravstvenog sistema znatno otežali njihov ionako nezavidan položaj.
Piše: Marko Lovrić
Jednoj beogradskoj novinarki u penziji mlade kolege su dodatno istanjile živce, ono malo sačuvanih do završnice karijere. Mlade kolege, to jest njihove vesti o saobraćajnim nesrećama. Čitaocu je svakako poznat taj popularni komad novinarstva – naslov je uvek „Pregazio staricu na pešačkom prelazu“, a u tekstu se redovno ispostavlja da „starica“ ima oko šezdeset godina.
U tom bi se pripravničkom „ejdžizmu“ – kako se taj fenomen obično naziva na anglosrpskom – možda mogla pronaći spremnost da se prihvati „duh vremena“, koji danas ljude od pedeset godina proglašava proizvodno beskorisnim, dakle suvišnim. I taj je duh podigao nakaznu glavu čim se za kovid-19 čulo. Jer „šta ima da brinemo, kada umiru samo starci“? (Zanemarićemo ovaj put užasniju mogućnost da nismo nehajni samo prema „starosti“, već prema bilo kakvoj „drugosti“. I da bi se iste opaske čule i da virus ubija „samo Rome“, ili „samo slagače namirnica u supermarketima“.)
„Stav kako je starijima život ionako pri kraju strašna je. Čovek od sedamdeset godina može da živi i do stote, i nije na nama da odlučujemo koliko se živi i ko treba da umre. Ljudi su olako počeli da razmišljaju u tom smeru, naročito na početku, kad je psihoza bila pojačana. A rizik umiranja, naravno, u dobroj meri jeste proporcionalan starosti. I ne možemo prosto reći ,onda treba više da se paze’. Zbog siromaštva kod nas često mnogo generacija živi pod istim krovom. Mnogi stariji će se zaraziti tako što će virus doneti dete iz škole, mladi iz izlaska, stariji s posla. Ne mogu da se zaštite onako kako zamišljamo“, tako razgovor o uticaju zaraze na starije stanovništvo započinje (mladi) sociolog Dario Hajrić.
Primer Gerontološkog centra Niš, u kome je proletos umrla pedeset jedna osoba, pa je protiv tadašnjeg direktora nedavno podignuta optužnica za „teško krivično delo protiv zdravlja ljudi“, upečatljivo upozorava na to da je oprez beskoristan ako nije opšti. Glede starijih koji imaju sreću da su i u svojim domovima i privremeno zdravi, njihovo bitisanje pod pandemijom, pogotovo dok su zatvoreni, uglavnom ne zavisi od sistema, već od toga kakvu im je porodicu i komšiluk dodelila životna lutrija.
„Veoma je bitno imati nekoga. Muž i ja imao srećom sina i snaju koji žive blizu nas, pa tokom ,karantina’ nismo imali problem da se snabdemo. Ali jesmo strahovali da se oni ne razbole idući u prodavnice, u apoteke, među ljude. Najteže je ljudima koji imaju samo komšiluk. I taj komšiluk rizikuje izlazeći, i uvek je neprijatno tražiti pomoć. Onda čovek traži najmanje moguće, pa mu nešto uvek nedostaje. Problem je naravno bila i nestašica u početku. Ko nije na vreme dovukao asepsol, alkohol i ostalo, nije ni imao“, priča Ljubica (70).
Kako je starijim ljudima da „dovlače“, nakon svega što su već „povukli“ u životu, valjda nema posebne potrebe naglašavati. Pride treba ponoviti da ovde govorimo o srećnom slučaju srednje klase, o porodici koja ima dovoljno novca i bliskosti, kako emotivne tako i doslovne, jer mlađi do starijih mogu i peške. Srbija je dupke puna porodica kojima nedostaje nešto ili sve od pobrojanog. „Pandemija je to samo podigla na ko zna koji stepen. Neke starije ljude članovi familije eksploatišu, neki su morali više vremena da provode sa zlostavljačima“, podseća Hajrić.
Tamo gde nema zlostavljanja ima nedostajanja. „Stariji su ionako često usamljeni, a sada, recimo, ređe viđaju unuke, što je psihološki teško. Sa izolacijom se lakše nose mlađi. Starije generacije ne vladaju uvek tehnologijom, ne mogu da koriste skajp, zum i slično“, nastavlja Hajrić.
Tehnološki hendikep starijima otežava i da dođu do korisnih informacija. Doduše, uzimajući u obzir kakve se sve nebuloze o zarazi mogu pronaći u digitalnoj sferi, možda je to i dobro. Šezdesetšestogodišnja Đurđa svakako je zahvalna „vremenu dobrih telefona“, koji joj omogućuju da priča s prijateljima, da podeli s njima savete ili da zove nekog da joj nešto donese. Ali nedostaje joj petogodišnja unuka, koja ni pod redovnim okolnostima nije baš iza ćoška, a kamoli s pandemijskim međudržavnim zidovima.
„Niti unučica može ovamo, niti ja mogu tamo. Kaže tokom video-poziva ,Bako, ja bih da te poljubim’, pa pruža ruke prema ekranu, a ja se srušim od plača…“ Ljubicu je spasavalo to što ima terasu na „sunčanoj strani ulice“. „Barem možeš da se dovikuješ sa susedima, nisi sâm i zatvoren. Sedeli smo muž i ja na terasi naizmenično, pričali s komšijom sa sprata iznad, dovikivali se s komšinicom sa sprata ispod. Najteže mi je palo to što ne mogu da zagrlim sina.“
Sve je to izvor ogromnog stresa, podvlači Dario Hajrić, a pandemija povrh svega menja životnu rutinu, koja je starijima često ključ dobrog i dugog života. „O ekonomiji ne moramo ni da govorimo. Pandemija je ekonomski udarac za sve. Ako mladi izgube posao, okreću se roditeljima, i to je nov generator stresa.“
To bi bio primer uticaja stresa na zdravlje. Uticaju zdravstva na stres mogli bismo takođe da posvetimo poseban članak. „Trenutni pritisak znači da stariji hronični bolesnici teže dobijaju negu koja im je rutinski potrebna i da se na kontrole duže čeka, jer su resursi zauzeti. Teže se i odlučuju da zatraže pomoć“, sumira Hajrić.
A stariji uglavnom jesu hronični bolesnici, podseća Ljubica.
„Nisi mogao kod lekara, pogotovo u jeku, i zato što su ambulante prestajale da rade, i zato što su se bolnice pretvarale u kovid-bolnice, a i zbog straha da ćeš se razboleti. Mnogi su zato zapustili zdravlje. Nemaju baš svi kod kuće aparat za pritisak ili za šećer, a nisu odlazili na provere u domove zdravlja. Mnogi su takođe imali zakazane preglede, koji su otkazivani, pa se izgubio red, a zna se kako je kod nas teško ponovo zakazati. Da ne pričam o tome kako je kada ti se nešto akutno desi – napad nekog kamena, na primer. Otići prvo kod lekara opšte prakse, pa da te on uputi na istpitivanja, i tako dalje po proceduri, to je bila misaona imenica, osim privatno.“
Procenat stanovnika Srbije koji zaista ima – a ne „pronalazi“ – novac za privatne lekare izvesno se dâ izbrojati na prste. U jeku zaraze se do lekara specijaliste nije moglo. Sada se… pa, opet ne može. „Sada ne možeš da dođeš na red. Kažu ti da je hitno, pa zakažu rendgen, ultrazvuk, skener za mesec, dva ili više.“ Ljubica je dobro prošla. Jeste joj razbijanje kamena koji je muči zakazano za sledeću godinu, ali barem je reč o početku 2021, jer se već zakazuje i za proleće. Sva ta zakazivanja treba shvatiti uslovno, razume se, jer zavise od toga hoće li opet biti haosa.
A Đurđin porodični prijatelj bio je lošije sreće. „Čovek ima 73 godine, i jedan zamenjen kuk. Treba da mu zamene i drugi, ima sve jače bolove, pa je jedva čekao da dođe vreme za drugu operaciju. Došao je najzad na red, sav srećan, jer ne može više samostalno da hoda, i kad je stigao kod lekara, dobio je samo sažaljiv osmeh i rečenicu: ’Ne dolazi u obzir sada, rade se samo hitni slučajevi.’ Čovek’samo’ ima bolove i ’samo’ je sprečen da normalno funkcioniše, pa se smatra da mu život nije ugrožen. Pozvaće ga, rekli su, ali da ne očekuje da će to biti skoro.“
Bilo bi nepravično ne pomenuti da su obe sagovornice pune hvale za mlad komšiluk, koji se nudio da pomogne i kad pomoć nije bila potrebna, ali i ta spontana solidarnost ima limite. Možda zvuči banalno, ali ko će teško pokretnom veteranu spremiti stan, zameniti sijalicu ili otpušiti lavabo, ako kod njega niko ne sme da uđe? A sigurno je da upravo ulazimo u novu fazu „neulaženja“. Dario Hajrić skreće pažnju na još jednu zanimljivost glede solidarnosti, to jest njenog odsustva. Na svakoga ko se pita čemu frka kad samo đuturumi umiru, nađe se kontraš koji starije kudi zato što se ne pridržavaju zaštitnih mera.
Vrvele su proletos društvene mreže od povika na neodgovorne „babuskare“ i „dedekanje“ koji su se kretali ulicama onda kada im je to bilo zabranjeno. Na stranu i to što je za takav stav potrebno biti lišen svesti da postoje ljudi kojima jednostavno nema ko da pomogne, Hajrić primećuje da stariji generalno više poštuju mere. Uostalom, antivakseri su mahom mlađi soj. „Mlađe generacije nemaju iskustvo države u kojoj medicina funkcioniše. Starije pomalo spasava disciplina koju su mogli da pokupe iz starog sistema. Svi su vakcinisani od mnogih bolesti, znaju da je to delotvorno, imaju poverenja u medicinu.“
Zaključak valja prepustiti jednoj Španjolki, već i zbog toga da neko ne bi pogrešno pomislio da je Srbija nekakav poseban slučaj „zemlje koja nije za stare“. Marija Branjas je proletos pregrmela kovid-19 u 113. godini. Engleski Obzerver je stupio u kontakt s njom, a Branjasova je poručila: „Ova je pandemija otkrila da su stariji zaboravljeni u društvu. Borili su se ceo život, žrtvovali vreme i snove za današnji životni standard. Nisu zaslužili da ovako napuštaju svet. Moraćemo sve iz početka i drugačije. Uzimajući u obzir moje godine, verovatno u tome neću učestvovati. Ali verujte mi da je potreban nov poredak.“
