12
Roditelji koji imaju decu sa poteškoćama u razvoju, imaju pravo na uslugu ličnog pratioca odnosno osobe koja sa mališanom provodi nekoliko sati dnevno, vodi ga u vrtić ili školu, sedi sa njim na svim časovima dok traje nastava i prati ga kući. Međutim, lista čekanja na ovu uslugu je prilično dugačka - čekanje traje i po nekoliko godina i to ne zbog toga što njih nema dovoljno, nego zbog lokalnih samouprava koje ne izdvajaju novac za lične pratioce. Marija Vidojević iz Mladenovca je majka dečaka sa posebnim potrebama, a tek posle dve godine od prijave dobili su ovu uslugu.
Usluga ličnog pratioca u Srbiji postoji od 2015. godine. Tada je bilo oko 140 porodica kojima je ova usluga bila nužna, dok danas samo u Beogradu postoji 940 porodica koje koriste ovu uslugu.
Među njima je i Marija Vidojević, majka četvorogodišnjeg dečaka Vukana koji ne može samostalno da funkcioniše zbog teške bolesti.
Prijavila se za uslugu ličnog pratioca pre dve godine, međutim tek je nedavno dobila obaveštenje da će njen mališan napokon dobiti neophodnu pomoć.
„Mi smo pratioca jedva dobili. Ni sama ne znam kako. Čeka se poprilično dugo. Prioritet postoji kao i u svemu, pa tako i ovde. Prvo se gledaju samohrani roditelji koji imaju dete sa posebnim potrebama, dakle oni su prioritet, a onda i roditelji sa dvoje i više dece. To ih dovodi do prioriteta. Nažalost, ima dosta porodica sa dvoje obolele dece“, priča naša sagovornica.
PROČITAJTE JOŠ:
12
0
2
Marija kaže da pratioca ima dovoljno, te da do čekanja ove usluge dolazi zbog lokalne samouprave koja ne izdvaja dovoljno novca iz budžeta za njih.
„Pratioca ima dovoljno, ali država ne daje dovoljno iz budžeta za to i onda sve zavisi od opštine do opštine, pa ko se smiluje. Nažalost, zvuči surovo, ali tako je. Zbog toga roditelji pribegavaju različitim sredstvima da bi što pre dobili uslugu. Ima i onih koji se razvode papirološki da bi ubrzali taj proces. Niko ne traži pratioca iz nekog svog hira, nego zbog nužne potrebe jer se mame i tate vraćaju na posao nakon isteka bolovanja, a dete ne može da nastavi samo da funkcioniše. Potrebna mu je pomoć. Zbog toga često jedno od roditelja napušta posao, da bi bio s detetom. A kako onda preživljavaju, pitanje je“, kaže Marija.
Lični pratioci se jako teško nalaze, pa su roditelji prinuđeni da sami plaćaju tu uslugu za svoje dete.
Na taj način lokalna samouprava, koja treba da finansira uslugu ličnog pratioca, dovodi roditelje dece sa posebnim potrebama u tešku i nezavidnu situaciju jer pored enormno visokih troškova oko lečanja, moraju da izdvajaju i do 50.000 dinara.
U takvoj situaciji se nalazi Miljana R, majka dečaka sa autizmom.
„Čekali smo tri godine. Pokrenuli smo postupak za ličnim pratiocem kada je Marko bio u jaslicama. Međutim, kada smo konačno dobili ličnog pratioca, bila sam veoma nezadovoljna načinom na koji se ponašao. Devojka koja nam je dodeljena nije pokazivala ni razumevanje, ni empatiju za njega, zbog čega smo je zamolili da ode. Probali smo i sa drugim ličnim pratiocima, ali smo njih plaćali oko 40.000 dinara, kako kada“, objašnjava Miljana.
Na kraju je, kaže, dala otkaz na poslu, kako bi preuzela brigu o sinu.
„Ništa više nije imalo smisla… Marko je krenuo u predškolsko, a od mene su tražili da u klupi sedim sa njim sve vreme. I sedela sam tako nekih mesec dana. Posle sam zatrudnela, zavladale su ovčije boginje, a kako ih nisam preležala, morala sam da se sklonim“, kaže ona.
Još jedan udar na kućni budžet jesu i privatne posete defektolozima i logopedima.
„I to moramo da plaćamo. Pregled kod defektologa košta oko 2.000 dinara. Zaista smo u nezavidnom položaju“.
Od 2017. do 2019. godine samo je Beograd obezbedio uslugu ličnog pratioca deteta preko licencirane organizacije. To je podatak koji je 2020. godine objavila Državna revizorska institucija (DRI). Ovlašćeni pružalac te usluge je već osam godina Humanitarna organizacija „Dečje srce“.
Kako se navodi na sajtu ove orgaizacije, oni intenzivno rade sa porodicama osoba sa smetnjama u razvoju i sprovode usluge socijalne zaštite, među kojima je najmasovnija upravo usluga lični pratilac deteta. Ovu uslugu sprovode, kako dodaju, u Beogradu i još 10 gradova u Srbiji.
PROČITAJTE JOŠ:
„Dečje srce“ od 2015. godine dobilo je licencu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Sekretarijata za socijalnu zaštitu za pružanje usluge lični pratilac i od tada Grad finansira ovu uslugu putem javne nabavke, a ne projektno, kao do tada.
Sašenka Mirković, koordinatorka usluge lični pratilac deteta iz Humanitarne organizacije „Dečije srce“ objasnila je koji su uslovi za posao ličnog pratioca.
„Lični pratilac je ona osoba koja menja roditelja kada oni nisu tu sa detetom. Brine o bezbednosti deteta, vodi ga od kuće do škole i vraća kući, pospešuje proces samostalnosti, socijalizaciju, pomaže mu da se uključi u društvo vršnjaka. Deci sa smetnjama u razvoju je potreban vetar u leđima. Završena srednja škola je osnovni uslov da bi neko mogao da se prijavi za posao ličnog pratioca. Nakon toga prolazi obuku akreditovanu od Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu koju organizuje ‘Dečije srce’ posle koje dobija sertifikat za rad kao lični pratioc. Pre nego što počne da radi budući lični pratilac prolazi obavezan lekarski pregled kojim potvrđuje da je sposoban za rad sa decom i pribavlja potvrde da nije osuđivan i pod krivičnom istragom“, objašnjava ona.
Mirković kaže da im u organizaciju dolaze i mladi i stari kako bi se prijavili za posao ličnog pratioca i da je interesantan podatak da su se veoma dobro pokazali oni najstariji i da ima puno penzionera.
Usluga lični pratilac deteta u Srbiji, prema podacima Državne revizorske institucije, ne postoji u 33 odsto srpskih gradova i opština. Razlog za to je, kako su naveli, nedostatak finansijskih sredstava u budžetima jedinica lokalne samouprave.
BONUS VIDEO: Problem invalidnih osoba
