42
Inženjer Zoran Đajić, aktivisti „Ne damo Jadar“, čuvari Starog savskog mosta… Samo su neki u nizu sve brojnijih pojedinaca, koji su svojim iskorakom i javnim istupanjem u minuloj godini uspeli građanima da vrate veru u društvo, a čiji je oporavak nesumnjivo otpočeo.
Da vladajući režim, uprkos evidentnim naporima i smišljenoj strategiji, nije uspeo da u potpunosti razori društvo i obesmisli elementarni sistem vrednosti, u godini za nama dokazali su brojni aktivisti, pojedinci i uopšte građani koji su počeli da pružaju otpor i glasno poručuju da je pobuna, koja je na pojedinačnim nivoima donekle započela 2023, dobila na zamahu 2024, a svi su izgledi da će se isto nastaviti i u novoj godini.
Obrušavanje nadstrešnice na rekonstruisanoj Železničkoj stanici u Novom Sadu i stravična smrt petnaestoro građana, nesumnjivo će ostati upisano kao događaj koji je obeležio godinu za nama.
Pokušaj vlasti da samu sebe abolira očigledne odgovornosti za tragediju, kakvu Novi Sad ne pamti u svojoj mirnodopskoj istoriji, usledio je iste večeri, a vrhunac besprizornosti i beščašća dosegnut je u obraćanjima predsednika Srbije Aleksandra Vučić i ministra građevine Gorana Vesića.
Obojica su bez trunke savesti pokušala da obmanu javnost tvrdnjama da je na Železničkoj stanici rekonstruisano sve osim nadstrešnice koja se obrušila, pokušavajući da tragediju prikažu kao „višu silu“.
Međutim, već sutradan njihove nečasne namere raskrinkao je inženjer geologije Zoran Đajić, ranije takođe angažovan na rekonstruciji stanične zgrade. Vođen ličnim osećajem odgovornosti, Đajić se sam obratio medijima koji nisu pod kontrolom režima, kako bi demantovao najviše državne funkcionere, a potom i otkrio nezamislive detalje o tome kako su izvođeni radovi.
Ne samo da je direktno odgovorio predsedniku i ministru da ne govore istinu, to jest da nadstrešnica jeste bila rekonstruisana, već je izneo i brojne druge detalje o javašluku, nesavesnosti, amaterizmu, kao i besprizornoj korupciji i pljački, koji su i direktno doveli do tragedije.
Upravo je zahvaljujući Đajićevom javnom istupanju i dokumentovanju svega što je javno izrekao, vlast onemogućena da, kao nebrojano puta dosad, manipuliše i zataškava činjenice i sopstvenu odgovornost, a Vučićeva i Vesićeva izrečena laž je iz mesta ogoljena. Upravo je ta činjenica, ali i sve ostalo što je izrekao upravo inženjer Đajić, bio direktni povod za građanski bunt i pobunu, a potom i studentske blokade koje su se za nekoliko sati proširile celom Srbijom.
Pročitajte još:
U danima koji su usledili, Đajić je postao jedan od krunskih svedoka u postupku koji se vodi pred novosadskim tužilaštvom, a istovremeno se svakodnevno trudi da javnosti ukaže na sve nelogičnosti, ali i pokušaje manipulacije koji i dalje dopiru od vrha vlasti.
Čak je i predsednikov „istorijski“ iskorak sa „ispunjenjem“ studentskih zahteva da se objavi sva dokumenatcija o rekonstrukciji stanice izjalovljen upravo zahvaljujući Đajiću, koji je otvoreno rekao šta sve nije objavljeno, ali i ko je sve još morao da bude uhapšen.
Utisak koji deli većinska javnost jeste da je Đajić svojom časnom odlukom da javno istupi predodredio sve događaje koji su usledili, te da su njegov integritet, stručnost i hrabrost glavni štit od dalje manipulacije i zataškavanja istine o tome šta je dovelo do tragične pogibije petnaestoro ljudi, ali i sakaćenja još dvoje mladih, koji će, ukoliko prežive, ostati doživotni teški invalidi.
U prvoj polovini godine u fokusu se ponovo našla „litijumska kriza“, nakon što je predsednik države konačno i sam priznao da sa „Rio Tintom“ nikada i nije bilo gotovo, kako je to uoči parlamentarnih izbora 2022. tvrdila premijerka Ana Brnabić.
Ekološki aktivisti, prvenstveno meštani Gornjih Nedeljica u dolini Jadra, koje vlast, zarad ličnih i interesa rudarskih kompanija, planira da rasproda, zajedno sa njihovom zemljom i imanjima, svojim aktivizmom i odlučnim „Ne damo Jadar!“, mesecima stoje u prvim redovima odbrane vazduha, vode i zemlje, a nadasve zdravog razuma i uzbunjuju ostatak Srbije pričajući o večnim posledicama koje bi nastupile u slučaju da svetski ozloglašena rudarska kompanija „Rio Tinto“ otvori rudnik u Srbiji.
Poljoprivrednik Zlatko Kokanović, njegove komšije Marijana i Nebojša Petković, kao i Ljiljana Bralović, uspeli su da svojim neprekidnim aktivizmom prekinu višegodišnju društvenu apatiju i ravnodušnost prema stvarnosti.
Kod većinskog dela Srbije uspeli su da osveste sve potencijalne i neminovne opasnosti od rudnika litijuma, a svojom odlučnošću, prkosom, hrabrošću i nepristajanjem podsetili su čitavu Srbiju na to šta su iskonske životne vrednosti.
Iako zbog svega toga svakodnevno trpe nezamislive pritiske od vlasti, koja i dalje odbija da prihvati da prekoputa sebe ima pojedince koji su za odbranu svoje zemlje spremni da poginu. Posebnu podršku aktivisti dobijaju od akademske zajednice, posebno od Dragane Đorđević, profesorke Hemijskog fakulteta u Beogradu, koja je, uprkos teroru vlasti, medijskom linču i progonu, ostala dosledna svom zvanju i integritetu.
Organizovano rušilačko uništavanje glavnog grada, satiranje njegovih simbola, tradicije i identiteta, minule godine dobilo je novi zamah. Vest da gradska vlast planira da sruši Stari savski most, „koji ruži najelitnije naselje“, uzbunila je Beograđane i primorala da deluju.
Simbolično ili ne, u danu kada je najavljeno zatvaranje mosta i početak njegovog uklanjanja, u Novom Sadu se srušila nadstrešnica i ubila 15 ljudi, što je za brojne aktiviste bio jasan znak da se „graditeljska vlast“ odmah mora zaustaviti i sprečiti dalje realizovanje sumanutih korupcionaških projekata.
Građani su okupljeni oko inicijative „Most ostaje“, među kojima je i nekadašnji poslanik Đorđe Miketić, kao i pisac Dejan Atancković. Odlučni da spreče rušenje mosta, aktivisti nedeljama borave u improvizovanom kampu i neprekidno, na smenu, dežuraju i sprečavaju prilaz teškoj mehanizaciji. Vlast im je kao odgovor slala policiju i batinaše, koji su ih napadali na blokadama Beograda na vodi.
Da među nama i dalje koračaju pojedinci koji su spremni da „ulete u gužvu“ i stanu u odbranu slabijih, potvrdio je, nakon tragedije u Novom Sadu, nekadašnji potpredsednik vojvođanske vlade Goran Ješić.
U prenosu uživo velikog novosadskog protesta, koji je organizovan nekoliko dana nakon pada nadstrešnice, Ješić je snimljen u trenutku kada je pokušao da zaštiti mladića, kog su dvojica „kapuljaša“ na silu odvodila s protesta.
Ne znajući da su u pitanju policajci, Ješić je nasrnuo na njih i uspeo da oslobodi mladića, ali su nakon toga obojica uhapšena i poslata u pritvor. Podrška koju je dobio zbog svog poteza, Ješiću je obezbedila i povratak u politiku.
Za Novicu Antića, nekadašnjeg predsednika Vojnog sindikata Srbije, minula 2024. bila je godina pritvora i nove runde obračuna i progona koje nad njim sprovodi režim, uz asistenciju Vojno-obaveštajne agencije.
Čovek koji godinama unazad otkriva nepočinstva i zloupotrebe u Ministarstvu odbrane i iz prve ruke svedoči o razaranju Vojske, krajem februara je uhapšen i pritvoren zbog navodnih zloupotreba u sindikatu.
Iako je od početka bilo jasno da su optužbe klimave, to jest da je postupak iznuđen, sudskim vlastima to nije smetalo da Antića drže u šestomesečnom pritvoru. Kičmu mu, pak, nisu slomili, a nakon što je izašao na slobodu, odmah je poručio da će nastaviti tamo gde je stao. Usledili su pritisci na njegovu porodicu, kao i hapšenje njegovog brata Vasa, ali uprkos svemu tome, Antić odbija da ustukne i pogazi reči svoje vojničke zakletve.
