35
Poslednji raspoloživi podaci pokazju da je u Srbiji koronom zaraženo više od 1.500 zdravstvenih radnika. Sve je više onih koji, umesto da pomažu i leče, sami postaju pacijenti. Iskustva lekara koji sate provode u skafanderima trebalo bi da nas trgnu i nateraju da shvatimo njihov značaj i teret koji podnose.
Svoja iskustva sa nama je podelila Gorica Đokić. Ona je neurolog u Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ i predsednica Glavnog odbora Sindikata lekara i farmaceuta Srbije.
Njenu ispovest vam prenosimo u celosti:
„Ova bolest je veoma teška i njene manifestacije mogu nastati iz nekoliko razloga zbog čega klinička slika može biti veoma različita i brzo promenljiva. Prvi razlog je direktni toksični uticaj biološke čestice sa zahvatanjem respiratornih puteva. Drugi razlog je oštećenje ćelija zida krvnih sudova i pokretanje mehanizma stvaranja krvnih ugrušaka. Treći razlog je poremećaj regulacije imunološkog odgovora.
Covid 19 ne bira ni po lepoti, ni po slavi, ni po osobinama ličnosti, ni po godinama, ni po novcu. U ovoj bolesti smo svi jednaki. U covid bolnici može završiti bilo ko i kao pacijent i kao lekar, bez obzira na svoj zdrav sportski ili hronično bolestan organizam.
U covid bolnice se najčešće primaju pacijenti sa težim kliničkim slikama, sa obostranom, vrlo specifičnom upalom pluća koja zahteva primenu obimne terapije uključujući i terapiju kiseonikom. U intenzivne nege se primaju pacijenti koji su životno ugroženi i čija funkcija disanja zavisi od veštačke ventilacije. Neke od covid bolnica nemaju centralni dovod kiseonika, već se pored pacijenata nalaze velike metalne boce sa kiseonikom.
Pacijenti u covid bolnicama ne smeju da napuštaju bolesničke sobe. U njih ulaze vizite, lekari, medicinske sestre, svi u skafanderima, bez lica. Već posle par dana pacijenti su naučili da nas raspoznaju po glasu, po očima, po obliku tela, a ponekad smo flomasterom na skafanderima pisali svoja imena. Mi smo njih brzo pamtili po imenima, težini kliničke slike, faktorima rizika.
U početku je bilo strašno teško, pogotovo jer je napolju bilo skoro 40 stepeni. Naravno klimatizacija ne sme da se uključuje iz epidemioloških razloga. Najmanje teško je bilo raditi svoj posao. Kada si lekar, lekar si bilo gde, par sati-dana i prilagodio si se mestu gde si došao. Međutim, da bi proveo 6h u skafanderu, nekoliko sati pre toga moraš da prestaneš da piješ vodu(hrana nije problem, bez hrane se može), oko 20 minuta se oblačiš, skoro pola sata se svlačiš, izgubiš litre tečnosti koja se izliva kada skineš skafander. Kada se skineš do veša, polivaju te dezinfekcionim rastvorom koji ti deluje leden, treseš se skoro sat dok polako ne popiješ pola litra vode. I tako skoro svaki dan.
Grabila sam minute da sedim u sobi sa pacijentima i pričam sa njima, sve što pitaju o svom zdravlju, ali i one ljudske, obične priče. Pogoršanja se dešavaju u sekundi. Stalno si tu, sve primetiš, sve radiš da je/ga spaseš i sve vreme govoriš „ne brini, biće sve u redu“, jer u tom trenutku ti je taj pacijent i majka i dete i prijatelji i ceo svet. Ne razmišljaš o svom umoru, bolesti, tome što ne možeš da dišeš ispod dve maske, o tome da te bole leđa, da ne osećaš ruke ispod dva para rukavica. Ona/on je tebi sve i ti si njoj/njemu sve.
Na drugom spratu je ležala baka sa teškom kliničkom slikom, a na trećem spratu njen deka sa nešto lakšom kliničkom slikom. Baka me je svaki put pitala za svog deku, verujem da je bilo i obrnuto. Jednog dana se deka pogoršao i odvezen je na Infektivnu kliniku. Zamolili su me da kažem baki. U njenim tužnim očima se ogledala svrha ljudskog postojanja-ljubav i nada.
Mnoge smo spasili, neke nismo uspeli. Bolest je teška, nepredvidiva. Mnogi su dali svoj život. Mnogi lekari su dali život spasavajući svoj narod. Mi smo tu, desetkovani bolešću, pa dok nas ima…Narod nema nikog drugog osim nas“.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
