0
Naša sugrađanka Vanja Karanović radi u Svetskom Programu Hrane Ujedinjenih nacija (World Food Programme - WFP), organizaciji koja je ove godine dobila Nobelovu nagradu za mir.
U razgovoru za Nova.rs Vanja Karanović više puta ističe koliko je važno da se shvati da su obrazovanje, siromaštvo i glad povezani, kao i je glad u isto vreme i razlog i posledica sukoba u svetu.
„Činjenica je“, kaže, „da se iskorenjivanje gladi neće desiti ako nema mira i stabilnosti u svetu“.
Nova.rs: WFP je dobio Nobelovu nagradu za mir zbog „napora u borbi protiv gladi i poboljšanja uslova za mir“. Kako vidite svoj udeo u ovoj borbi?
Kao Organizacija smo duboko dirnuti ovim priznanjem koji je Svetski Program Hrane (WFP) dobio zbog svoje posvećenosti za eliminisanje gladi za oko 100 miliona ljudi u preko 80 zemalja sveta. Bez mira i stabilnosti teško ćemo dostići realizaciju programa održivog razvoja, a međunarodna saradnja treba da nastavi da igra glavnu ulogu u rešavanju globalnih problema.
Svaka sekunda je važna. Prema poslednjim podacima, skoro 9% svetskog stanovništa ili 690 miliona ljudi u svetu je neuhranjeno a svakih 5 sekundi jedno dete umre od gladi – što je potpuno neprihvatljivo.
Bojazan je da će u sledećih deset godina broj neuhranjenih ljudi porasti na 840 miliona. Dodajući na to sve i COVID-19 krizu, situacija može da poprimi biblijske razmere.
Za organizaciju koja preko 50 godina svakog dana spasava živote, ekspertiza se zasniva na razumevanju lokalne ekonomske dinamike, birokratije, dizajniranju programa pomoći i pronalaženju rešenja koja su adekvatna i fleksibilna da bi se uklopila u lokalne kontekste.
Imamo razgranatu logističku mrežu od 5,600 kamiona, 50 okeanskih brodova, oko 100 aviona i više od 650 skladišta širom sveta. Svi mi, uključujući i mene, svakodnevno dajemo doprinos tom humanom i veličanstvenom poduhvatu.
Šta je vaš posao u WFP? Kako biste opisali najveće probleme sa kojima se susrećete u radu?
Moje aktuelno polje delovanja su zemlje Bliskog istoka i Zajednica nezavisnih država koje uključuju Jermeniju, Tadžikistan i Kirgistan. U 15 zemalja hranimo 6 miliona dece dok su u školi, jer je njima hrana potrebna kako bi razvili pun potencijal i izrasli u zdrave i prosperitetne mlade ljude.
Na regionalnom nivou moj posao se svodi na koordinaciju programa i politike koju WFP pruža vladama iz regiona i usaglašavanjem programa sa ostalim UN agencijama.
Problemi su značajni jer treba imati na umu da ima mnogo više gladnih nego sto mi u ovom momentu možemo da pokrijemo. Deca su jedna od najugroženijih kategorija, jer često nemaju pristup obrazovanju.
U toku sadašnje COVID-19 krize taj problem je dodatno naglašen, jer se nalazimo u najvećoj svetskoj krizi u sferi obrazovanja.
Zašto je to tako?
Zato što je previše gladne dece. Obezbeđujući obroke u školi za 18 miliona dece širom sveta, mi ih podstičemo da dobijaju neophodno obrazovanje. Na prazan stomak ne može da se uči i ima potrebna koncentracija. To je jako važno, jer postoji direktna veza između obrazovanja, siromaštva i gladi.
Mi želimo da motivišemo zajednice, porodicu i roditelje da šalju decu u školu. Jako često postoji situacija u kojoj, na primer, nije poželjno da devojčice idu u školu. To je slučaj na Bliskom istoku.
Tako je, uostalom, bilo i kod nas, pre sto godina. Sećam se da je moja baka bila prvo žensko dete u osnovnoj školi, zajedno samo sa dečacima, tako da to kulturološki nije nama toliko strano.
Foto:Nemanja Jovanović/Nova.rs
Opet, postoje situacije gde ne postoje kulturološke barijere, ali ih roditelji ne šalju u školu već u polje da rade, jer mora neko da im pomaže. Ta deca obavljaju dosta teške poslove i imaju preveliku odgovornost za svoje godine, a to ne bi smelo da se dešava. Deca treba da imaju pravo na detinjstvo, na obrazovanje, na dovoljnu i pravilnu ishranu kako bi razvila pun potencijal.
Takođe, postoje i slučajevi kad se reca regrutuju u vojnike i to je potpuno nedopustivo. Takvih slučajeva ima puno širom sveta.
Mi svu tu decu želimo da dovedemo u školu i nahranimo, te da im obezbedimo bar 30-35 odsto dnevne kalorijske vrednosti koju treba da unesu da bi bili zdravi. Ukoliko je ta hrana lokalno proizvedena, a kupljena od strane WFP-a, tada ne samo da pomažemo deci, već pomažemo lokalnoj ekonomiji.
Školski obroci su najrasprostranjenija mreža socijalne sigurnosti u svetu, jer većina država na ovaj ili onaj način hrani decu dok su u školi, što uglavnom nije slučaj sa srednje i nisko razvijenim zemljama. Potrebno je samo 50 dolara da jedno dete tokom čitave godine ima školski obrok
Odakle vam hrana koju delite?
Mi smo agencija Ujedinjenih Nacija koja 100% živi od dobrovoljnih priloga, budžet u 2019. godini nam je bio 8 milijardi dolara. Kad god možemo, hranu kupujemo na lokalnom ili regionalnom nivou, a trudimo se sve više da kupujemo od lokalnih farmera.
A ko daje te priloge?
Nasi velikodušni donatori, a to su države, fondacije, privatni sektor, a i fizička lica. Najveći doprinos sa oko 60 odsto dolazi iz SAD, potom iz Nemačke, Engleske, Evropske komisije, Saudijske Arabije, Kanade, Švedske, Japana, Norveške, Australije, Rusije, i drugih.
Jedan od takvih konflikata je u Siriji. Možete li da uporedite situaciju na Bliskom istoku kakva je sada, a kakva je bila pre rata u Siriji?
Situacija u Siriji je veoma zabrinjavajuća, jer je to zemlja u kojoj se sukobljavaju različiti svetski i regionalni interesi. Svedoci smo posledica enormih razmera.
Do sada je oko 400.000 ljudi stradalo a raseljenih je preko 13 miliona, što je polovina populacije pre rata. Preko 6,6 miliona izbeglica je u potrazi za boljem sutra otišlo u svet, a najviše u Tursku, Liban, Jordan, Irak i Egipat. U Siriji danas imamo ljude na rubu gladi i egzistencije. Za njih više od 11 miliona je potrebna humanitarna pomoć.
Školski obroci su samo jedan vid podrške najugroženijima u Siriji u okviru čitave lepeze našeg humanitarnog rada. Preko million dece i njihove roditelje motivišemo da svaki dan idu u školu i na taj način obezbeđujemo da su siti dok uče.
Koje su zemlje u najvećim problemima, kada je reč o nedostatku hrane? Ima li tu promene u poslednjih, recimo, dve decenije?
Svet se kreće u pogrešnom pravcu jer glad u svetu raste. Iako je išao silaznom putanjom, 2015. godine trend se promenio. Poslednje tri godine ima usporeniji trend od 11% rasta godišnje i sve je jasnije da glad neće biti eliminisana do 2030. godine kao što je ranije planirano, a razlozi za to su brojni: eskalacija sukoba i ratova, naročito na Bliskom istoku (Sirija, Jemen, Libija), klimatske promene u Sahel regiji (Burkina Faso, Niger, Čad, Mauritanija, Mali), prirodne katastrofe i tajfuni u Centralnoj Americi, poplave i sezonske suše u Južnoj Africi, i konačno sada COVID-19 kriza koja bi mogla da doprinese dodatnom rastu svetske gladi od 10-20% u toku ove i sledeće godine.
Ali poseban akcenat želim da stavim na sukobe i ratove koji su najčešći uzročnik krize. Ljudi beže od sukoba, napuštaju svoje domovine, svoj dom i svoje poslove. A kada postignu mir, po statistici 60% sukoba se iznova desi, dok mir u proseku traje samo 7 godina.
Postoje li neki slučajevi za koje ste čuli tokom svog rada, koji su vam posebno teško pali?
Gde je siromaštvo, tu je glad a zatim i zarazne bolesti. Jedan od primera je moj rad u Zapadnoj Africi, u Gvineji, u vreme trajanja ebole, gde se u velikom broju svakodnevno umiralo. Nagledala sam se teških životnih sudbina i tužnih dečijih pogleda gde se od vas očekuje rešenje egzistencijalnih potreba. Tada su mi moji svakodnevni problemi postali tako mali a i simpatični.
Koja je razlika između kancelarijskog i rada na terenu?
Ja sam prvo radila u centrali u Rimu, u kojoj radi između 1.000 i 2.000 ljudi, tamo sam počela i radila više od pet godina. Tu se uglavnom pišu strategije, politike u smislu policies… Tu se određuje kako treba da izgledaju naše operacije i naša pomoć na terenu.
Potom, postoji šest regionalnih biroa raspoređenih u različitim delovima sveta. Regionalni biro, u kome sada radim, ima dve vrste posla – jedan jeste kancelarijski posao, jer se staram da strategije proizvedene u Rimu pravilno implementiraju u zemlje regiona, a to je u ovom slučaju 15 zemalja. Sa druge strane, odgovorna sam da nađem balans u saradnji i sa centralom i sa terenom.
Radila sam i na terenu – kada je 2014. i 2015. izbila epidemija ebole u Gvineji, a zatim i u Jermeniji, gde sam provela više od dve godine.
Šta je bilo teže?
Mislim da je najteže raditi na terenu. Ova Nobelova nagrada definitivno ide našim borcima na terenu, koji rade u iznimno teškim uslovima, daleko od svojih porodica i najvoljenijih.
Jako je teško to objasniti – često ne postoji infrastruktura, tu su rat, bombe, a hrana mora da se dostavi najugroženijima. Sa te strane, njihov posao je najteži i najriskantniji.
Humanitarni radnici rizikuju svoje živote za ovu veliku odgovornost prema čovečanstvu. Tokom 2019. godine 483 humanitarna radnika su ubijena, kidnapovana ili povređena.
Ova nagrada je samo potvrda da činimo pravu stvar i da je hrana oružje za postizanje mira i stabilnosti u svetu.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
