4
Pre nedelju dana počela je nova školska godina za sve đake u Srbiji, pa i za učenike Osnovne škole "Vladislav Ribnikar", u kojoj se 3. maja dogodilo nezapamćeno masovno ubistvo kada je trinaestogodišnjak ubio devetoro svojih vršnjaka i školskog čuvara. Taj prvi septembar nije ličio na one prethodne - povratak đaka u klupe pratila je strepnja i zabrinutost, kako nastavnika, tako i roditelja učenika. Desile su se i neke promene - svi su premešteni na ulaz iz ulice Svetozara Markovića, jedan deo škole je renoviran, neki od učenika morali su da promene svoje učlionice, dok su se neke đaci ispisali iz ove ustanove. Dejan Tomka je roditelj koji je ćerku prebacio u drugu školu, dok je sin ostao da pohađa ustanovu koja je obeležena velikom tragedijom. Za Nova.rs Dejan govori kako su protekli prvi školski dani.
Danas je tačno sedam dana otkad je počela nova školska godina. Za đake i osoblje škole „Ribnikara“, više ništa nije isto – njihovi drugari i školski čuvar koje je ubio K. K., nikada više neće biti sa njima.
Dejan Tomka je roditelj dečaka koji sada ide u odeljenjeVI2, koje je prošle godine izgubilo dve drugarice. One su tog kobnog dana bile dežurne, kada ih je K. K. ubio nasred hodnika.
Iz ovog odeljenja ispisalo se petoro dece. Dejanov sin nije želeo da se premesti u drugu školu, uprkos tome što je rana još uvek sveža.
„Mi smo razgovarali sa našim sinom nakon svega što se dogodilo i prosto smo mu dali vremena i prostora da razmisli. Ipak je izgubio dve drugarice, pritom su se nalazili iznad učionice u kojoj se dogodio masakr. Dakle, sve je to još uvek sveže. Međutim, svi njegovi bliži drugari su ostali u ‘Ribnikaru’ i on uopšte nije hteo da razmisli o mogućnosti da menja školu. Stali smo uz njega: okej, dovoljno je veliki, ne toliko veliki, ali je dovoljno zreo da shvati situaciju. Rekli smo mu da ćemo zajedno da se snalazimo, nismo želeli da ga dodatno traumatizujemo. Primetili smo da zna da povuče liniju kada ga deca gnjave kada čuju da je iz škole u kojoj se desilo ubistvo: jao, pa šta je bilo, jesi li video nešto, kako se to desilo. A on samo kaže: ne mogu o tome da govorim“, kaže Dejan za naš portal.
S druge strane, i supruga i on smatrali su da je za ćerku koja je tek završila prvi razred u „Ribnikaru“, najbolje da pređe u drugu školu.
„Ćerkica je mala, koliko god strašno zvučalo, ali je istina da će škola jako dugo da nosi sa sobom to što se desilo. Već smo se sada našli u puno situacija u kom je ona bila kada je deca opkole i zapitkuju o tom tragičnom događaju. Jedna zaista opterećujuća situacija za nju. Kada se na to doda još situacija da su roditelji jako posvađani, da se ta svađa prenosi pomalo na decu, pa jedni roditelji govore jedno deci, drugi drugo, pa se onda deca raspravljaju da li je, recimo, trebalo ili nije da se ide u školu. Zato smo odlučili, pošto je ćerkica tek prvi razred, tek je počela da upoznaje decu, da nema potrebe da narednih sedam godina prolazi kroz to. Odabrali smo drugu školu gde već ide nekoliko njenih drugarica iz vrtića“, ističe ovaj otac.
PROČITAJTE JOŠ:
Tog prvog dana deca su, kako prepričava Dejan, bila pomalo zbunjena, ali i tužna. Ipak su se setili svega kada su kročili u ovu zgradu.
„Moj sin je išao na terapiju, ali je posle tog prvog dana bio posebno osetljiv, setio se svega, što je normalno“, dodaje Dejan.
Posle ovih nekoliko dana otkad su se deca vratila u klupe, Dejanov opšti utisak o svemu, kao roditelja đaka koji je nastavio da pohađa Osnovnu školu „Vladislav Ribnikar“ u kom se dogodilo masovno ubistvo, je i dalje čudan.
„Svi su u nekom blagom šoku zbog toga što se osoblje škole, na neki način, ponaša kao da se ništa nije dogodilo.Deluje mi da su u fazonu: idemo dalje, trebaju vam te knjige, trebaće i ovo, ono…Onako, nekako je čudan osećaj. Među roditeljima se pričalo da li nastavnici dobili neko naređenje da to ne sme da se spominje. Ne znamo šta je u pitanju. Nije nam logično da posle onoga kako se završila školska godina i šta se sve događalo, sada imamo potpuno, naizgled normalnu situaciju.
Nije zadovoljan ni onim što je video – škola nije spremna za početak nove školske godine.
„Puno razreda, pa između ostalog i naš razred, sada su u učionicama koje ne izgledaju ni blizu funkcionalno kao one učionice i kabineti u kojima su imali nastavu. Ranije je svaki kabinet bio opremljen za određeni predmet, a sada su deca uvek u jednoj učionici, a nastavnici se smenjuju. Razumem da je zbog organizacije lakše ovako rasporediti decu, ali učionice nisu pripremljene za svaki od tih predmeta. Moj sin, konkretno, sada ima nov predmet u šestom razredu, fiziku, pa su im potrebna razna učila kako bi se stvorio ambijent za taj predmet, međutim nema toga“, naglađava Dejan.
Stiče se utisak, smatra ovaj roditlej, da su deca „ugurana“ u jedan deo škole.
„Nema ni klima uređaja u učionici, nije stiglo da se pripremi. Nekako su deca ugurana u taj jedan deo škole i puno roditelja se slaže da ta učionica u koju su smeštena deca nije prilagođena. Opšti utisak većine roditelja je da nije pripremljena situacija da se ide u školu. Da je to jako daleko od toga. Prvo smo mislili: okej, uredili su taj deo škole, onaj drugi deo nisu stigli, pa razumemo, ionako su roditelji podeljeni, niko ne zna šta će da se radi, ali oni očigledno ni ovaj deo nisu ozbiljno pripremili za polazak u školu. Hodnici su okrečeni, eto to je ono što vidimo, učionice su isto osvežene, dakle minimalno je ‘našminkano’. Pritom, veliki deo dvorišta se uopšte ne koristi. Taj deo koji su klinci zvali ‘Marakana’ u kom su igrali fudbal se ne koristi jer je vezan za onaj deo škole gde se desila tragedija. Tako da, doživljaj je da nije to to. Aposlutno škola nije pripremljena za polazak, ovo je neko krpljenje, uklapanje kako da se provuče, osoblje škole se, da tako kažem, pravi ludo, a veliki crni oblak stoji nad svima nama“, iskren je ovaj otac.
Dodaje da je razočaran jer su se i pojedini nastavnici, koji su predavali deci, promenjeni odnosno više ne predaju istom razredu koji su učili.
„Nekako se ređaju jako loši potezi. Konkretno, sitnica je, ali i nije – naš razred VI dva imao je jednog od omiljenih nastavnika, nastavnik francuskog jezika koga stvarno dobro poznajemo, on je fenomenalan i bio im je kao neki drugi razredni starešina. Njega su sada sklonili i to mi je nekako čudan potez. Dobio je novu decu kojoj predaje i neće predavati našem odeljenju. Žao mi je zbog toga pre svega zbog dece. Em su se vratili u klupe posle tragičnog događaja, em su dobili nov predmet, em su im promenili određene nastavnike“.
Nije siguran ni da li su se psiholog i pedagog vratili na svoja radna mesta. Kaže da ih nije bilo dan pred polazak u školu.
„Bila je priča da je jedna zaposlena dala otkaz, a druga da je na bolovanju. Možda se to promenilo u međuvremenu, ali dan pred polazak u školu nijedna od njih dve nije radila. Razumem da smo mi sada posebno osetljivi i da smo svi nekako bili naviknuti na te uslove u zemlji u smislu: pa šta sad da radimo, takva nam je zemlja i takvo školstvo, ali nekako smo sada postali: okej, ta naša zemlja i to naše školstvo je dovelo do tragedije i šta smo uradili – ništa. Samo smo još tri koraka nazad napravili u našoj školi“, smatra naš sagovornik.
Za kraj razgovora poručuje da samo želi da „pritisne“ one koji treba da „poprave“ situaciju.
„Želimo da vidimo trud, posvećenost i rad na tome da se u toj situaciji u kojoj smo, pronađe pravi način da se ide dalje, a ne da se pravimo da je sve normalno. Ništa nije isto. Ne sme da se zaboravi, ali moramo da naučimo da živimo s tim“, zaključuje Dejan.
Roditelji su, nakon stravičnog masakra, bili izrazito nesolidarni – podelili su se u dve grupe i počeli su, na neki način, da zaboravljaju tragediju.
Jedni su želeli da jedan deo škole postane spomenik, drugi su želeli da se sve nastavi kao i pre, da ne bi menjali rutinu. A neki su poželeli da se cela škola sruši i da na tom mestu više nikada ne bude obrazovno-vaspitna ustanova.
A onda su se javile podele oko toga da li deca treba da nastave da idu u školu.
Jedni su smatrali da treba da se krene u školu posle 40 dana, drugi da uopšte ne treba da s eide, a treći da škola više nikada ne sme da se koristi.
Ipak, deca su krenula u školu sedam dana nakon tragedije, da bi već 4. juna završili školsku godinu.
Ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović rekla je da će na prostoru zločina u OŠ „Vladislav Ribnikar“ biti memorijal, poput spomenika đacima u Kragujevcu.
Ona je u za Kurir rekla da će se datum tragedije u školi, 3. maj, obeležavati u školama kao Dan sećanja i tuge.
„O tome kako će se tačno obeležavati, tek ćemo razgovarati, ali svakako ćemo se toga dana svi zajedno setiti velike tragedije i nevinih žrtava. Vidite i tu simboliku brojeva, 3. 5. i 5/3, što je i spomenik streljanim đacima u Kragujevcu“, rekla je Đukić Dejanović.
BONUS VIDEO: Slobodan Cvejić u DLZ: Roditelji iz Ribnikara treba da govore na protestu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
