Deca "Oluje": Sećam se kako mama kaže da neće dalje bez tate

Đurđica Popović, rođena u selu Zalužnica u Lici, na samoj granici Hrvatske i Krajne, 1995. godine imala je deset godina.https://www.youtube.com/watch?v=yUUZCMxfnis"Tog 4. avgusta, "Oluja" u mom selu je počela u 4 ujutru, kada su hrvatski vojnici preko Velebita prešli do našeg zaseoka i zapalili čitav taj deo sela. Između ostalog i našu kuću i okućnicu. Zapalili su žive životinje, auto nam je izgoreo", priča ona za Nova.rs.Seća se da je u podrumu sa porodicom provela čitav dan, da bi im se u jednom trenutku pridružile i dve  komšinice koje su bile ranjene."Čekali smo da se sve smiri da izađemo napolje. Tek sledećeg dana, u dva sata ujutru se se smirilo. Kada je došla naša vojska, kada se sve smirilo, tek onda smo shvatili šta je sve zapaljeno", priča ona.

Od užasa koji se dešavao napolju, delila su ih samo vrata od podruma."Pritom su hrvatski vojnici iskoristili taj deo između vrata i nekog bloka cigli odakle će dalje da pucaju", objašnjava ona i dodaje:"Mi smo svakog momenta očekivali da dođu kod nas, ali to se, hvala Bogu, nije desilo i izašli smo živi".Prema njenim rečima, mnogi meštani sela iz kog potiče, uglavnom stariji ljudi, nisu preživeli.

Dolazak srpske vojske u selo nije označio kraj patnji, već je nakon toga sledio težak put, koji je trajao desetak dana."To su bili dani kad smo bili i gladni i žedni i ugroženi. Kolona je bila presecana na nekoliko mesta, bombardovana na Petrovačkoj cesti. Tako da je to bilo jedan put u nepoznato", objašnjava ona.Popović danas živi u Grockoj gde je završila školu, a svaki avgust u njoj budi bolne uspomene.Nikolina Siridžnoski, iz Korenice, iz Like,  u vreme "Oluje" imala je deset godina.

"Sećam se svega. Sećam se jutra. Probudili su nas tenkovi u Korenici. Začule su se sirene. Ceo dan smo proveli pod granatama, da bi negde predveče moj pokojni deda, pokojna baba, mama, ja sestra, ujna i komšinica sa dve ćerke sele u dedinog "varburga" i krenuli samo da se sklonimo od granata. Međutim, to je bio put bez povratka."

Za to vreme, njen otac i ujak, kako kaže, bili su na vojnim položajima."Nismo znali da li su živi. Kad smo stigli u Banjaluci, krenulo je traženje. Prvo smo ujaka pronašli. Sećam se mame koja rekla da ona ne ide nigde dalje bez tate i sećam se kad je jedan čovek rekao da ga je video", kaže ona i dodaje:"Samo zahvaljujem Bogu što tad nisam nikog izgubila i palim sveću za one koji jesu."

Dragan Pjevač, predsednik upravnog odbora Srpske koordinacije porodica nestalih lica kaže za Nova.rs da je njegova porodica izbegla na traktoru do "Dvora", a tamo su ih prijatelji uskoro pokupili."Ja sam izgubio sve tada. Došao sam ovde sa 39 godina i dve kese, doslovno. I onda sam počinjao novi život, kao i svi naši".***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram