7
Dve stvari su od ključnog značaja kada govorimo o nuklearnoj energiji u Srbiji. Prva se tiče toga da li Srbija uopšte treba da ima nuklearnu energiju a druga toga koja zemlja će biti naš „stariji brat“ u razvoju nuklearne energije. Srpske vlasti su prethodnih godina pokazale izuzetnu odlučnost da ukinu zabranu izgradnje nuklearnih postrojenja i to su činili uz razne izgovore - od pojeftinjenja računa za struju, preko odgovora na klimatske promene do četvorostrukog povećanja potrešnje energije. Jedan od argumenata je bio i taj da sve zemlje u našem okruženju već imaju i planiraju da razvijaju postojeće kapacitete.
Autorski tekst Dr. Marine Kostić Šulejić, naučne saradnice Instituta za međunarodnu politiku i privredu i rukovodioca Centra za neproliferaciju, kontrolu naoružanja i razoružanje Strukovnog udruženja sektora bezbednoti
Međutim, daleko od toga da u našem bližem i širem susedstvu i Evropi postoje samo zemlje koje imaju nuklearnu energiju. Postoje i one koje je nemaju ili zabranjuju poput Italije, Grčke i svih neutralnih država Evropske unije (Austrije, Irske i Malte). Pored toga i druge zemlje poput Danske, Portugalije, Norveške ili Islanda ne poseduju nuklearnu energiju. Italija je, na primer, nakon referenduma 1987. godine, a usled nuklearne katastrofe u Černobilju, zatvorila sve svoje nuklearne elektrane. Svi pokušaji vlada da vrate nuklearnu energiju u Italiji su bili bezuspešni i ona je opet odbijena na referendumu 2011. godine nakon incidenta u Fukošimi. Ova zemlja i dalje ima problem odlaganja preostalog nuklearnog otpada. Grčka je svoju odluku o tome da ne gradi nuklearne elektrane bazirala na tome da je mala zemlja i to na području čestih potresa zbog čega bi bilo nesigurno izgraditi nuklearno postrojenje. Austrija, Irska i Malta su tri vojno neutralne države članice Evropske unije (i Srbija je vojno neutralna) koje su ratifikovale Ugovor o zabrani nuklearnog oružja iz 2017. godine, stavljajući u središte pažnje humanitarne posledice upotrebe nuklearnog oružja, i koje u potpunosti odbijaju bilo nuklearnu energiju kao takvu ili izgradnju nuklearnih elektrana. Austrija je čak tužila Evropsku komisiju 2022. godine zato što je nuklearnu energiju uvrstila u Uredbu o taksinomiji EU kao „održivu“ i „zelenu“. Pored toga Austrija izričito povezuje posedovanje civilne nuklerne energije i mogućnosti proliferacije nuklearnog oružja, što je još jedan razlog zbog kojeg se protivi upotrebi nuklearne energije.
Kao izrazit i do sada nerešiv problem javlja se problem odlaganja nuklearnog otpada i države koje već imaju nuklearne elektrane imaju posebne nacionalne regulatore za nuklearnu energiju i upravljanje nuklearnim otpadom, te je za Srbiju neophodno, ukoliko krene ovim putem, da u startu formira neophodne mehanizme upravljanja nuklearnim otpadom. Takođe, treba imati na umu da je i sama Francuska 2022. godine došla u ozbiljan problem održavanja svojih nuklearnih elektrana usled jako nepovoljnih vremenskih uslova – suše i tople vode koja je onemogućavala adekvatno hlađenje reaktora – i da je morala da isključi polovinu svojih nuklearnih elektrana što ju je nateralo na uvoz električne enrgije od Nemačke i drugih evropskih država. Usled „tehničkih problema“ zabeleženih na francuskim nuklearnim elektranama takođe je došlo do gašenja i opadanja kreditnog rejtniga Francuske elektroprivrede. Dodatni problemi u Srbiji sa uvođenjem nuklearne energije, a koji Francuska nema u toj meri, je neproverenje u državni sistem i institucije. Francuski nuklearni fizičari i inžinjeri uživaju ogromnu pouzdanost i poverenje u društvu, što bi u Srbiji lako moglo biti u potpunosti ispolitizovano i sama ekspertiza upravljanja nuklearnim elektranama i otpadom dovedena u pitanje.
Kad sam kod izbora Francuza za posao nuklearne energetike, pored navedenih problema koji ukazuju na nedostatke francuskih nuklearnih elektrana, vlada je napravila na izgled očigledan politički izbor. Međutim, koji god izbor da se napravi Srbija ulazi u novo polje geopolitičke borbe što je može dodatno podeliti. Ne treba gubiti iz vida trenutno francusko-američko rivalstvo, kinesko-američko rivalstvo i generalno evroatlantsko rivalstvo, kao i rusko-evroatlanstko rivalstvo koji se svi presecaju na tlu Srbije. Sa jedne strane, Rusija je pod sankcijama i bilo bi teško na prihvatljiv način ostvarivati sa njom saradnju u polju nuklearne energije a ne izazvati negativne reakcije kod većine članica EU i svih država okruženja osim Mađarske. Sa druge strane, nalaze se Sjedinjene Države koje su vrlo aktivne u Rumuniji (kojoj je bilo lakše da ostvari tu saradnju jer ima kanadske nuklearne reaktore) i Bugarskoj (koja je sa sovjetske prešla na američku nuklearnu tehnologiju i gorivo, ali plaća ozbiljnu finansijsku cenu Rusiji za reprocesuiranje istrošenog goriva). U Rumuniji američka kompanija testira i mogućnosti rada malih modularnih nuklearnih reaktora. U Srbiji bi međutim izbor američkog dobavljača mogao izazvati kontroverze imajući u vidu i dalje negativne emocije prema ovoj zemlji usled NATO bombardovanja. Ono gde se Francuska čini prijemčivijim partnerom je i njeno promovisanje strateške autonomije kao politike nezavisnosti i distance i od SAD/NATO i od Rusije. Francuska svoju zamisao strateškue autonomije nudi i Evropskoj uniji i kroz promovisanje nuklearne energije koja bi Evropsku uniju učinila manje zavisnom od ruskih i američkih energenata ali i nuklearnog naoružanja u smislu jačanja evropske odbrane u uslovima nedovoljnog angažovanja SAD, što je lekcija koju je EU naučila tokom Trampovog mandata. Ipak, Francuska je itekako zavisna od iskopavanja uranijuma i njegovog uvoza, koje sad dobija najviše iz Kazahstana, Nigera i Uzbekistana. U ovom kompleksnom geopolitičkom momentu ne treba zaboraviti ni rastuće tehnološke sile Kinu, ali u oblasti nuklearne energije i Južnu Koreju. Izbor Kine bi takođe mogao napraviti pometnju u odnosima Srbije sa EU i susedima, budući da su oni sada kompetitivni, dok Republika Koreja može delovati kao previše udaljena zemlja za ovakav vid saradnje.
Srbija ne mora biti poprište ovih sukoba budući da je još uvek Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana čuva od njih. Mnogi planovi izgradnji nuklearnih elektrana su propali usled pogrešne procene potrošnje nuklearne energije, neadekvatnog odgovora na strahove građana povodom odlaganja nuklearnog otpada, pogrešnih procena u pogledu troškova izgradnje ili novih nuklearnih katastrofa. Građani Srbije svakako za početak zaslužuju da znaju koliko će Srbija biti dužna Francuskoj i platiti za procene izgradnje nuklearnih elektrana u Srbiji, koliko bi trajala sama izgradnja i kako bi se tretirao nuklearni otpad u slučaju konačne odluke da se nuklearna elektrana gradi na našem tlu.
BONUS VIDEO
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
