Podeli
Ivan Simić / Foto: Marko Ristović

Kako će izgledati budućnost stanovanja? Rešenje leži u integraciji prirode i „pametne“ tehnologije, kako tvrde urbanisti i arhitekte. Jedino takva „hibridna“ svojstva naših gradskih prostora mogu da obezbede otpornost na klimatske promene u kombinaciji sa optimizacijom i kontrolom naših prostornih i energetskih resursa

Piše: Nataša Đokić

Danas u gradovima živi preko 50% svetske populacije. Gradovi su najveći izvor aktivnosti koje uzrokuju klimatske promene.

“Aktivnosti koje gradove današnjice čine opasnim za klimu planete su sve one aktivnosti koje emituju gasove izazivače efekta staklene bašte”, kaže dr Ivan Simić, docent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, na Departmanu za urbanizam i prostorno planiranje.

“Dve najdominantnije komponente svakog grada, saobraćaj i zgrade, sudeluju sa 25%, odnosno 36% emisije gasova sa efektom staklene bašte (zvanični podaci EU). Dakle, preko 60% samo za ove dve aktivnosti, da ne pominjemo industriju i usluge koje su takođe dominantno vezane za gradsku teritoriju. Srećna okolnost je da sve ove aktivnosti mogu da ‘rade’ i na obnovljive vidove energije i to je već realnost gradova u Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Danskoj, Švedskoj”, objašnjava Simić, koji je doktorirao na temu strategija urbanog dizajna i planiranja u cilju unapređenja otpornosti gradova na klimatske uticaje.

Zainteresovan je za interdisciplinarno polje arhitekture i urbanizma u kontekstu novih ekoloških i društvenih okolnosti, a aktivno sarađuje sa Centrom za promociju nauke, koji će kroz projekat TeRRIFICA ovog leta omogućiti građanima Srbije da učestvuju u mapiranju izazova nastalih usled klimatskih promena, i to u kontekstu našeg životnog okruženja.

Sa dr Simićem smo razgovarali o merama smanjenja posledica klimatskih promena, pitanju odgovornosti urbanista i arhitekata za loše ekološko stanje gradova, održivom razvoju, trendovima menjanja javnih prostora, budućnosti stanovanja u gradovima, kao i o tome šta je ono što mi kao osvešćeni pojedinci možemo da uradimo u pogledu jednog od najdramatičnijih pitanja savremenog društva – klimatskih promena.

Kakva je odgovornost urbanista i arhitekata za loše ekološko stanje gradova, u svetu i kod nas? Na koji način urbanisti i arhitekte mogu postati deo rešenja za klimatski odgovornije gradove? 

“Kriza životne sredine je kriza dizajna”, rekao je pionir zelene arhitekture i urbanizma u SAD Van der Ryn i time nas pozicionirao u sam centar odgovornosti za globalne ekološke probleme. U slučaju gradova i zgrada, mi kao urbani planeri i arhitekte nismo jedini koji utičemo na dizajn naših gradova, kuća, saobraćajnica i ostalog – ali jesmo oni koji bi trebalo da osećaju profesionalnu i etičku odgovornost, pre svega prema javnom interesu koji jedini suštinski brine da li je naš dizajn ekološki i klimatski odgovoran. Naši planovi i projekti sada i ubuduće moraju biti deo paketa u kojem se nude rešenja.

Gradovi su postali “vruća” tema kada su u pitanju ekologija, klimatske promene i održivi razvoj. Pametni, zeleni, kompaktni, otporni samo su neki od epiteta koji naglašavaju određene pristupe koji bi trebalo da vode ka istom cilju – ekološkom gradu. Idemo li složno ka tom cilju? Da li postoji potrebna saglasnost, makar u naučnim i stručnim krugovima?

Postoji veliki broj teorijskih modela održivih gradova: kompaktni, pametni, porozni, zeleni, otporni grad… samo su neki od njih. Reklo bi se da ima previše različitih pristupa. Međutim, svi ovi modeli se zasnivaju uglavnom na istim konceptima i principima kao što su visoke gustine izgrađenosti, konektivnost i javni saobraćaj, zelena infrastruktura, biodiverzitet, energetska efikasnost, pametni sistemi i dr. Pitanje je samo odluka kojima od ovih principa dati prioritet. Planiranje definitivno nije egzaktna nauka i na takve odluke umnogome utiče društveno-ekonomski sistem i njegove vrednosti. Takođe, svaki grad je slučaj za sebe i po pitanju klime, geografskih i ekoloških osobenosti.

Da li gradovi mogu da ispune glavni cilj svih globalnih i nacionalnih politika – da budu održivi, a da se pritom razvijaju? Nije li to kontradiktoran zahtev?

Održivi razvoj jeste kao koncept pomalo problematičan, o čemu je pisao čuveni britanski sociolog Entoni Gidens tvrdeći da su dva izraza “održivost” i “razvoj” donekle kontradiktorni i predstavljaju situaciju sličnu onoj u narodnom izrazu “i jare i pare”. Održivost podrazumeva kontinuitet i ravnotežu, dok razvoj podrazumeva dinamizam i promene. Ipak, poslednja dekada donosi promenu paradigme i novo viđenje pojma održivosti: ne kao stabilnost, već kao dinamiku, sličnu onoj koju ostvaruje akrobata koji hoda po žici i mora neprekidno da manevriše motkom kako bi se održao u ravnoteži. Klimatska kriza je u prvi plan postavila faktore neizvesnosti, ranjivosti i rizika nasuprot ranijim idejama o stabilnom, predvidivom i nesputanom razvoju.

Kada biste morali da odaberete i primenite tri mere/projekta kojima biste doprineli smanjenju posledica klimatskih promena, koje bi to mere bile?

To bi bile mere adaptacije, mitigacije i edukacije. Adaptirati gradove na klimatske promene znači prihvatiti realnost da već trpimo posledice koje će u budućnosti biti još intenzivnije. Mere adaptacije podrazumevaju prilagođavanje fizičke strukture i aktivnosti u gradu na posledice klimatskih promena. Primer za to je izgradnja nasipa i sistema zaštite od poplava ili zelenilo i nadstrešnice u javnom prostoru kao zaštita od toplotnih udara.

ere mitigacije (ublažavanja) klimatskih uticaja podrazumevaju postepeni, ali potpuni prestanak korišćenja fosilnih izvora energije i tranziciju naših zgrada, saobraćaja i industrije ka tehnologiji obnovljivih izvora energije (tzv. carbon neutrality). Poslednja navedena mera je možda i najznačajnija – edukacija. Pravilnim obrazovanjem najmlađe populacije jedino se može uticati na promenu svesti i stvaranje budućih klimatski odgovornih generacija građana.

Šta je budućnost stanovanja u gradovima? Treba li očekivati radikalne promene u načinu života u njima?  Da li su stanovnici Beograda u dovoljnom kontaktu sa prirodom?

Budućnost stanovanja je u integraciji prirode i “pametne” tehnologije. Jedino takva “hibridna” svojstva naših gradskih prostora mogu da obezbede otpornost na klimatske promene u kombinaciji sa optimizacijom i kontrolom naših prostornih i energetskih resursa. Stanovanje treba da bude u tesnoj vezi sa prirodom jer je biofilija osnovna čovekova potreba. Prema scenariju Pariskog sporazuma za smanjenje globalne emisije gasova sa efektom staklene bašte, a to je najbolji mogući scenario budućnosti, biće potrebno da značajno prilagodimo način života klimatskim promenama.

Međutim, ukoliko čovečanstvo nastavi da se razvija po dosadašnjem business as usual scenariju, to će dovesti do tako drastičnih posledica po klimu da će čovečanstvo biti primorano da radikalno menja način života, jer će biti biološki ugroženo. Sudeći po poseti beogradskim rekreativnim zonama, parkovima i šetalištima, Beograđani žude za kontaktom sa prirodom. Prostorni i prirodni potencijali Beograda su veliki, ali su ugroženi veoma štetnim razvojnim procesima koji povlađuju interesima građevinskih investitora koji su najčešće u suprotnosti sa ekološkim vrednostima.

Beograd se ovih dana navodi u medijskim izveštajima kao jedna od najzagađenijih prestonica na svetu. Koja je urbanistička perspektiva rešavanja ovog problema?

Gradovi su otvoreni sistemi i njihovi ulazni/izlazni bilansi razmene materije i energije (pa samim tim i zagađenja) direktno su povezani sa širim urbanim i periurbanim područjem i regionom. To znači da izvorima zagađenja koji se nalaze u samom gradu, kao što su saobraćaj i individualna ložišta, treba dodati i industriju i druge aktivnosti koje se nalaze u gradskom zaleđu. U slučaju Beograda, u tom zaleđu se nalaze termoelektrane, industrija i poljoprivredne aktivnosti koje dominantno doprinose zagađenju.

Dakle, to nije samo pitanje politike grada, već državne politike i strategija u oblasti energetike, industrije i poljoprivrede. Pored toga, stalna kontrola zagađivača je neophodna, kao i poštovanje zakona i propisa iz oblasti zaštite životne sredine.

Šta na ovu temu govorite vašim studentima? Koliko uopšte studenti, mladi ljudi, imaju svest o zaštiti životne sredine? Šta je ono što mi kao osvešćeni pojedinci možemo uraditi?

Studenti Arhitektonskog fakulteta u Beogradu imaju priliku da se na brojnim predmetima bave temama održivog razvoja, “zelenom” arhitekturom i adaptacijom gradova na klimatske promene. Namera je da po završetku fakulteta mladi stručnjaci imaju potreban nivo znanja i veština da svoje projekte zasnivaju na klimatski odgovornim principima. Naši nastavnici su angažovani na različitim projektima u vezi sa ovom temom i imaju aktivnu saradnju sa domaćim i stranim institucijama, fakultetima i organizacijama. Naglasak je uvek na praktičnoj primeni ekoloških principa na arhitektonsko projektovanje i urbanističko planiranje.

Izdvojio bih saradnju koju imam sa Centrom za promociju nauke i njihovim Horizont 2020 projektom TeRRIFICA, koji se bavi uključivanjem građana u proces adaptacije gradova na klimatske promene u šest pilot-regija u Evropi, među kojima je i Beograd. To je veoma važna tema, jer je usmerena na edukaciju i podizanje svesti građana o merama koje je potrebno preduzeti.

Svetski trendovi idu u pravcu menjanja javnih prostora tako da uvažavaju klimatske promene: otporni na velike kiše, uređeni plavo-zeleni koridori, revitalizuju se gradski vodotokovi, ima čak slučajeva gde se zacevljeni vodotoci “izvlače na površinu” i uređuju kao otvoreni tokovi… spremni su za toplotne talase, otporni su na potencijalne poplave… objekti su ulepšani zelenim krovovima… Šta mislite o javnim prostorima? Jesu li naši javni prostori dorasli ovim izazovima? Kakva je budućnost odgovorne arhitekture u Beogradu i Srbiji?

Realnost klimatskih promena zahteva da naši javni prostori, pored estetskog, dobiju novi kvalitet, a to je da služe adaptaciji na nove klimatske uslove. Dovoljno je pomenuti vrele toplotne talase čiji se efekat multiplikuje u centru grada prekrivenim betonom i staklom. Javni prostori moraju imati drveće ili nadstrešnice, kao i popločanje koje upija atmosferske vode. Takođe, česme sa pijaćom vodom treba da budu sastavni deo svakog značajnijeg javnog prostora u gradu. Svaka javna ili privatna površina se može prilagoditi kako bi postala deo gradske mreže zelene infrastrukture. Sve to u okviru gradske mreže zelenila koja, pored uobičajenih funkcija, ima ekosistemsku ulogu, tj. omogućava usluge ekosistema, biodiverzitet i druga svojstva koja jačaju otpornost na klimatske promene.

Za kraj, da li ste optimista po pitanju klimatskih promena? Da li ćemo se izboriti, adaptirati i nekako prevazići ovaj problem ili verujete da će situacija biti još gora?

Ako se čovečanstvo složno posveti ispunjenju ciljeva Pariskog sporazuma i scenarija smanjenja emisije gasova sa efektom staklene bašte do 2030. godine, onda je optimizam zasnovan na realnim naučnim prognozama. Međutim, sudeći po aktuelnoj globalnoj političkoj situaciji, još smo daleko od toga. A vremena za delovanje je sve manje. Ako istekne, onda će nam biti potrebno nekakvo supertehnološko rešenje koje kao da je prepisano iz naučnofantastičnog romana.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar