"Izvinite ja bila do komšinice sa Lenom da odnesem veš na pranje, ne mogu više ručno imam plikove po rukama. Izlazi mi u susret, ja joj naravno odnesem prašak", dočekuje reporterku portala Nova.rs Bojana Savić (25), samohrana majka petogodišnje Magdalene iz Vranjske Banje, koja nakon bega od porodičnog nasilja živi u oronuloj kući sa bolesnim ocem, mlađim bratom i ćerkom, bez osnovnih uslova, i što je najteže – bez vode.

Pokazuje na lonac odložen preko kartona sa jajima u hodniku i dodaje da stalno tu greje vodu iz bunara za kupanje. Hidrofor u podrumu je pokvaren, a Bojana kaže da nema novca za novi.

„Gledala sam na internetu, mislim da je oko 15.000 dinara“, započinje.

Bojana je pre 17 godina izgubila majku, preminula je iznenada, ubrzo nakon porođaja, kada je mlađi brat imao samo 4 meseca. Od tada je, kaže, krenulo sve nizbrdo i kuća je počela da propada. Težak život postao je još teži, a nakon saobraćajne nezgode otac ima trajnu povredu noge i nesposoban je za rad. Nakon osnovne škole, završila je srednju Ekonomsku u Vranju, takozvani „kuvarski“ smer i bila je spremna za samostalniji život i posao u nekom ugostiteljskom objektu.

„Međutim, ubrzo posle srednje škole sam upoznala bivšeg muža, koji je manipulisao sa mnom, na silu me odveo od kuće i zadržao na selu gde je živeo. Mom ocu i bratu su njegovi javili da sam se ja ‘zavela’ i oni nisu hteli da čuju za mene, nisu mi se javljali. Nisam imala gde da pobegnem. Nakon godinu i nešto dana rodila se Magdalena. Samo da je ona živa i zdrava“, kaže Bojana.

Svedoči da je trpela nasilje sve dok nije rešila da pobegne i vrati se u svoju staru kuću sa ćerkom. To je uradila dok joj je bivši suprug bio van grada, a njegovog oca je slagala da ide u goste.

„Zamolila sam jednu ženu da me doveze do Banje. Plašila sam se da mi svekar ne zabrani da izađem. Nisam muža nikada prijavila, ali godinu dana sam se plašila da izađem iz kuće. Muško je, jači je, otkud znam šta će mu pasti na pamet. Kontaktirala sam i SOS telefon u Vranju, te žene su mi nekako ulile sigurnost“.

Bojana se razvela, a Magdalenin otac sada plaća alimentaciju od 5.000 dinara mesečno. Uz dečiji dodatak od oko 4.000, tih 9.000 dinara su jedini prihod koji ona ima na mesečnom nivou, da prehrani sebe i ćerku.

„Odbili su me za socijalnu pomoć, valjda jer je otac na ovoj adresi već korisnik. Želim da radim ali nemam kome da ostavljam dete, otac je bolestan i on ne može da je čuva. Nisam uspela da je upišem u vrtić besplatno, sada moram da plaćam oko 5.500 mesečno a ja taj novac nemam, nemam ni za jedan mesec. Lena se stalno razboljevala i vraćali su je iz vrtića, na kraju su mi javili da više nema mesta u toj grupi i da je izgubila pravo na besplatan boravak“, tvrdi Bojana.

Kako kaže, petogodišnja Magdalena je htela stalno da bude u vrtiću „jer je videla da je tamo mnogo lepo“.

Dok Magdalena priča kako joj je omiljeno jelo „krompir na štapiće“, misleći na pomfrit, i kako mnogo voli da se presvlači i slika, Bojana kaže da joj na električnom šporetu radi samo jedna ringla, i da nema rernu za pečenje.

Ovoj porodici u oronuloj kući sa nefunkcionalnom kuhinjom i kupatilom najveći problem je dovod vode i mašina za pranje veša.

„Komšije mi izlaze u susret, zbog Magdalene najviše. Voda nam najviše treba, nadam se da će nam neko pomoći ili da ću što pre uspeti da je upišem u vrtić da bih mogla da radim“, dodaje Bojana.

Do njih nas je dovela mlada karatistkinja, srpska reprezentativka, Tamara Misirlić (19), koja više od godinu dana objavljuje priče o Bojani i brojnim drugim „nevidljivim“, socijalno ugroženim ljudima iz Vranja i okoline, kako bi im se pomoglo što pre.

„Uspeli smo da dovezemo ormar i dva kreveta, ali njima je voda najveći problem. Nadam se da će se to što pre rešiti“, kaže Tamara.

***
Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram