1
"Spale su me zvali, iako sbila strah i trepet kada sam predavala hemiju", priča nam penzionisana nastavnica Spasenija Jovanović (73). Sada se bavi i živi od ručnog rada, veze, plete, hekla, štrika i svoje radove prodaje ispred etno sela Sirogojno. Zatekli smo je po hladnom danu, ni jak vetar je nije omeo da otvori svoj mali štand.
„Tražila sam znanje i i nije me interesovalo ko je čiji. I moja ćerka je bila moj đak, a njene drugarice su im govorile – kako bih je ispljeskala kad dođem kući. Moja Ana kad je izvedem pred tablu, ona je za mene bila ista, kao i bilo koji drugi đak“, priseća se spasa svojih nastavničkih dana u Sirogojnu.
U školi je provela 38 godina, a sada je u penziji i bavi se ručnim radom koji je učila i volela od malena. Ipak, rastužuje je to šton danas nema toliko interesovanja za takve radove i umeće – „niko nema vremena za to“.
Ne idu pare preko noći, danas svi hoće da budu majstori, a niko ništa od škole nije naučio. Potrebno je strpljenje, da se nauči i da se napravi, a to niko nema“, kaže Sapasa i dodaje da nikada nije merila koliko joj treba da nešto isplete, izveze ili ištrika.
„Sve je poskupelo, poskupeo je i materijal, ali ja u to ulažem, ne idem u kafane“, odaje nam tajnu.
Jugoslavija više ne postoji, ali Spasa i dalje koristi specijalni konac koji nabavlja iz Zagreba.
Spasine vešte ruke prave maramice, peškire, kuvarice, šustikle, šibicare, džempere, tu su i neizbežni miljei.
Kaže da su najčešći kupci strani turisti ili naši gastarbajteri koji žele da ih nešto podseća na domovinu.
„Oni to vole“, prmećuje Spasenija.
Bonus video: Zlatibor, Staro Selo, Sirogojno
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare