Bez mreže psihološke podrške, problemi se samo saniraju

Tekst: Katarina Drobac, LiceUlice

Ilustracija: Jana Vuković

Olga Borovnica, specijalista medicinske psihologije, porodični psihoterapeut i psiholog u KBC Zvezdara „Dečja kuća“, pojasnila nam je koje su to najčešće psihološke poteškoće koje primećuje u svom radu s decom i mladima. „S napretkom savremenih tehnologija, pitanja su sve češće vezana za upotrebu mobilnih telefona i ograničenja u korišćenju. Poremećaji koje često srećemo u praksi, a koji nisu vezani za tipičnu razvojnu fazu, jesu razni poremećaji govora i jezika (kašnjenje u govoru, disfazija, mucanje...) i poremećaji školskih veština (disleksija, disgrafija). Kada govorimo o poremećajima ponašanja i emocija, to su poremećaji pažnje s hiperaktivnošću, poremećaji ponašanja, anksiozni i depresivni poremećaji. U poslednje vreme je prisutan rast dijagnosticiranih poremećaja iz spektra autizma, što predstavlja globalni trend. Mnogi poremećaji iz ADHD domena (poremećaj pažnje i hiperaktivnosti) sada su uočljiviji i brže se tretiraju jer je podignuta svest vezana za prepoznavanje simptoma i važnosti pravovremene dijagnoze. Klinički je utisak da, naročito posle pandemije kovida, imamo više pacijenata s depresivnom i anksioznom simptomatologijom, ali u našoj zemlji, za sada, nema kontinuiranog praćenja i istraživanja da bi se jasno napravila razlika“, kaže naša sagovornica. Kada je reč o stigmi vezanoj za obraćanje stručnjacima za mentalno zdravlje, ona navodi da je opšti utisak da se ljudi sada lakše obraćaju za pomoć nego pre desetak godina, i da odlazak psihologu i psihijatru nije više toliki tabu.

S Jelenom Radosavljev Kirćanski razgovarali smo o uzrocima drastičnog povećanja agresije među decom i omladinom. Ona objašnjava da je agresivnost prirodni fenomen, a određeni oblici poput otimanja oko igračke, gurkanja i griženja u vrtiću mogu se objasniti razvojnim faktorima, ispitivanjem granica i potrebom za dominacijom. „Ono što zabrinjava jeste destruktivnost i antisocijalno ponašanje. Ni ovo nije nova tema, ali način na koji se prikazuje, zastupljenost i dostupnost ovih sadržaja u medijima, koji de facto oblikuju našu stvarnost, dovode do desenzitizacije i gubljenja očekivanog, ljudskog odgovora na njih. Takvi sadržaji su stalno oko nas, takav je javni govor, senzacionalistički, necenzurisan, prisutan u svim medijima, u našim kućama, dok jedemo i igramo se s decom. I od takvih sadržaja ne skrećemo pogled, ne stidimo se. A kako Dragan Velikić kaže: ’Kad ukinete stid, nema granice koja se ne može preći.’ To je ono što mene lično najviše brine.“

Kako se navodi u Društvu psihologa Srbije, jedan stručni saradnik, psiholog ili pedagog, radi u proseku sa dvadeset odeljenja, odnosno sa petsto do šeststo učenika. Uoči početka ove školske godine je Radna grupa za mentalno zdravlje mladih uvela smernice za pojačan psihološki rad sa decom u prvih nekoliko nedelja septembra, a bilo je reči i o novom predmetu „Vrednost i vrline kao životni kompas“, koji je u nekim školama zaživeo, a u drugim nije. „Iako je ideja bila da se kroz njih promoviše mentalno zdravlje dece i mladih, način na koji su uvedene u školu izazvao je buru među prosvetnim radnicima“, kaže Jelena Radosavljev Kirćanski. „Naravno, bilo je i onih koji su je prihvatili i realizovali, neki kao obavezu, a neki sa stvarnom svešću o značaju preventivnog rada. I tako je jedna, načelno dobra ideja opet pretvorena u administrativnu odredbu. Te teme bi trebalo prorađivati na svakom času, kada se analizira neko književno delo, prorađuje istorijska ili umetnička epoha, kada se uči o značaju saradnje za naučno otkriće. Zar je ideju dobrote, empatije, saradnje nemoguće implementirati u svakodnevni rad?! Zar škola nema obrazovno-vaspitnu ulogu? Kompeticije su nam postale važnije od kompetencija, uspeh važniji od znanja, a želimo da imamo zdrave, srećne i sposobne generacije“, upozorava naša sagovornica.

Najnoviji rezultati PISA testiranja, objavljeni u decembru 2023. godine, potvrđuju da je gradivo još uvek preobimno i nefunkcionalno, usmereno više na kvantitet nego na razvijanje sposobnosti povezivanja i samostalnog razmišljanja. Činjenica da su đaci u Srbiji ispod proseka u matematičkoj, čitalačkoj i naučnoj pismenosti dodatno ističe potrebu za temeljnim reformama u obrazovanju. Nema napretka u odnosu na 2018. godinu, a za razliku od većine drugih zemalja, čak ni pandemija nije uticala na rezultate, nagoveštavajući da postoje dublji, sistemski problemi. Bili smo svedoci brojnih inicijativa i preporuka đaka i profesora da se gradivo smanji, a da se veća pažnja usmeri na razgovore s decom i omladinom u okviru obrazovnog sistema. Jelena Radosavljev Kirćanski se slaže da je obrazovni sistem trebalo reformisati odavno, i skreće pažnju na to da se ponosimo količinom podataka koje naši đaci znaju, ali izbegavamo da razmišljamo o tome koliko toga što su naučili umeju i da primene. Utisak naše sagovornice je da se poslednjih godina samo usložnjava birokratija, a smanjuju se entuzijazam i zainteresovanost sa obe strane.

Kada je reč o kvalitetu psihološke podrške u okviru zdravstvenog sistema, Olga Borovnica nam potvrđuje da trenutno nema dovoljno stručnog kadra koji bi odgovorio na zahteve sve većeg broja dece i mladih koji se javljaju psiholozima u domovima zdravlja. „Dom zdravlja jeste prva ustanova gde roditelji odlaze s malom bebom, i gde pedijatar prati dete i prvi je u prilici da uoči iskakanja iz razvojnih normi. Takođe, roditelji se i za razne probleme iz psihijatrijskog domena često prvo savetuju sa svojim pedijatrom, koji ih upućuje dalje. Mnoga problematika bi mogla, kad nisu u pitanju teži slučajevi, da se i završi na nivou doma zdravlja kad bi bilo dovoljno kadra. Sada domovi zdravlja često služe samo kao centar za upućivanje na druge ustanove, gde se onda ustanove tercijarnog nivoa bave i lakšom i težom patologijom. Tako imamo slučajeve da se u kliničkim centrima tretiraju disfazije, enureze, razvojni strahovi, a tu problematiku bi mogao da pokrije i stručnjak u ustanovi primarnog nivoa zdravstvene zaštite“, dodaje Olga Borovnica. Po njenim rečima, ovakav način rada dovodi do pretrpanosti ustanova tercijarnog tipa, u kojima stručnjaci nemaju dovoljno vremena da se posvete pacijentima, dok bi uvođenje savetodavnog i psihoterapeutskog rada u domove zdravlja omogućilo porodicama da u državnom sektoru imaju potpuniju podršku.

Ipak, Olga Borovnica ističe i neke dobre primere vezane za saradnju obrazovnog i zdravstvenog sistema. „Gledano iz moje prakse, ima vrlo pozitivnih iskustava vezano za saradnju sa školama i vrtićima. U našoj ustanovi psiholozi putem imejla, telefonski i pismenim putem komuniciraju sa školama koje pohađaju neki naši pacijenti kada su potrebne razmena informacija i pravljenje strategija. Povezivanje institucija omogućava sistemsku podršku koja svakako brže i efikasnije dovodi do promene. Utisak je da ta saradnja zasad i dalje zavisi od motivacije i angažmana pojedinaca, i mislim da u tom domenu ima dosta prostora za unapređivanje.“
Ono u čemu su obe naše sagovornice saglasne jeste potreba za većim fokusom na prevenciju. „Prevencija jeste prvi i neophodan korak na putu zdravog razvoja. Informisanje šire javnosti o razvojnim fazama kod dece, adekvatnim vaspitnim metodama, principima pozitivne discipline, važnosti responzivnog roditeljstva omogućava da se u startu napravi podržavajuća klima unutar porodice, koja je spremna za razmenu i radoznala u pogledu razvoja i potreba deteta. Ovakva klima je imunizacija za razne izazove koji kroz život dolaze i omogućava da se problemi, ako do njih i dođe, lakše prevaziđu. Takođe, informisanjem javnosti o znacima koji mogu da ukažu na problem u razvoju i na znake psihopatologije utičemo na pravovremeno javljanje i bolju organizaciju podrške“, ističe Borovnica.

Kao jednu od ključnih mera, naša sagovornica prepoznaje unapređenje sistema podrške i veću dostupnost psihologa i psihijatara. „Širenje mreže ustanova za psihološku podršku u zajednici jeste sledeći važan korak na kome treba raditi. Aktuelno funkcionisanje besplatne psihosocijalne podrške u Dečjem kulturnom centru pokazalo nam je kolika je potreba i kod mladih i kod odraslih osoba za razgovorom i podrškom. Takođe, veća dostupnost psihologa i psihijatara, odnosno proširenje broja mesta za stručnjake koji se bave mentalnim zdravljem, i u medicinskim i u obrazovnim institucijama, omogućiće i prevenciju mentalnih poremećaja i pravovremenu dijagnozu i lečenje. Zamislite samo da u svakom vrtiću imamo bar jednog psihologa koji bi pravio radionice za roditelje, podizao svest o zdravom roditeljstvu i davao podršku roditeljima. Psiholog bi tada bio dostupniji i vaspitačima u razmeni iskustava vezano za rad sa decom i raznim izazovima“, sugeriše Olga Borovnica, i dodaje da bi pravovremeno delovanje smanjilo preopterećenost zdravstvenih institucija, pa samim tim i čitavog sistema, jer ne bi dolazilo do stadijuma „pregorevanja“ i za rešavanje problema bilo bi potrebno manje vremena i resursa.

Pored svega pomenutog, Jelena Radosavljev Kirćanski ističe i važnost uloge samih učitelja i nastavnika, kao i potrebu da se prati njihov razvoj, ispunjenost i kapacitet da budu podrška učenicima. „Mentalno zdravlje, prema Frojdu, predstavlja sposobnost da se voli i da se radi. Kada su u pitanju deca i mladi, možemo da dodamo – i da se igra. Ako ga tako definišemo, pitanje je koliko su današnji mladi mentalno zdravi, i koliko im mi kao društvo pomažemo da to (p)ostanu. U obrazovnom sistemu nam nedostaje više srećnih, zadovoljnih učitelja i nastavnika, jer samo će srećan nastavnik učeniku preneti strast i ljubav prema znanju. Nedostaje nam više vremena da se igramo, da istražujemo, grešimo i učimo iz grešaka. Obrazovni sistem je postao fatalistički, vreba se greška sa obe strane, učenici i učitelji su suprotstavljeni, umesto da zajedno uče. U zdravstvenom sistemu nam nedostaje preventiva, ljudi koji bi se bavili promocijom mentalnog zdravlja, a ne saniranjem mentalnih bolesti. A ni jednih ni drugih nema dovoljno.“

Tema psihološke podrške deci i omladini u obrazovnom i zdravstvenom sistemu u stalnom je fokusu od maja prošle godine. Kao ključna mera prepoznaje se potreba za zapošljavanjem većeg broja stručnjaka koji se bave mentalnim zdravljem u obrazovnom sistemu, ali i u domovima zdravlja i institucijama socijalne zaštite. Povećavanje kapaciteta institucija, otvaranje novih psiholoških savetovališta i osnaživanje postojećih mogu biti još neki od mogućih odgovora na sve izraženije izazove s kojima se deca suočavaju. Naše sagovornice naglašavaju važnost saradnje psihologa s nastavnim osobljem i drugim zaposlenima u instuticijama koje se bave decom i mladima, kako bi se stvorila sveobuhvatna i efikasna mreža podrške. Takođe se slažu i da je neophodno unapređenje sistema, s posebnim osvrtom na prevenciju i rano prepoznavanje znakova mentalnih izazova, jer je tek zajedničkim i sistemskim naporima moguće stvoriti okruženje koje podstiče zdrav razvoj dece, smanjuje stigmu vezanu za pitanja mentalnog zdravlja i doprinosi izgradnji otpornijih i srećnijih generacija.