0
Belo Blato je selo 20 kilometara udaljeno od Zrenjanina. Jedinstveno je po svom hidrogeografskom položaju i etničkom šarenilu, koje je neuobičajeno čak i za Vojvodinu. Selo je skoro sa svake strane okružno vodom. Nalazi se na obodima Carske bare, a u njegovoj blizini su Begej, Tisa trščani ritovi i veliki ribnjak. Kada se skrene sa puta Zenjanin-Beograd prema Belom Blatu pejzaž se iznenada menja. Umesto nepreglednih njiva bez gotovo ijednog drveta ulazi se u oaze zelenila okruženih nepreglednim vodenim površinama, piše Zrenjaninski socijalni forum, koji se bavi socijalnim prilikama u banatskim selima.
Belo Blato je verovatno najzelenije selo u Srednjem Banatu. Kada drvoredi u proleće olistaju, krošnje se spoje preko ulice tako da veća vozila teško mogu da prođu. Kad neko sa strane poseti ovo naselje lako stekne utisak da je ono idealno za život, ali njega je u naselju sve manje.
Belo Blato je kasnije naseljeno od većine drugih srednje-banatskih sela. Njegovi prvi stanovnici su bili Nemci, koji su se u ovo ritsko područje naselili 1866. godine. Ali, posle velike poplave iz 1876. oni su otišli u današnju Rumuniju. Godine 1883. došlo je do nove kolonizacije kada u selo dolaze Slovaci iz Padine, a kasnije se naseljavaju i Mađari, Nemci i
Bugari. Prema popisu iz 2011. bilo je 1342 stanovnika, ali meštani tvrde da ih sada nema više od hiljadu.
Selo je jedinstveno po jezičkoj raznovrsnosti. Dominiraju slovački, mađarski, bugarski i srpski jezik. Obično većina stanovnika govori ili bar razume svaki od njih. Konverzacija se vodi na onom jeziku na kome je započela.
Ekonomske i političke prilike poslednjih decenija dovele su u pitanju ovu seosku idilu. Do početka devedesetih meštani su radili u zrenjaninskim preduzećima, bavili se poljoprivredom, ribarstvom i trščarstvom. Kako je zrenjaninska industrija propala, selo je sve slabije bilo saobraćajno povezano sa gradom, pa su dnevne migracije otežane i za one malobrojne
seljane koji su ostali zaposleni u Zrenjaninu.
Iz Belog Blata za Zrenjanin sada ima samo četiri polaska autobusa dnevno, dva radnim danima i dva
samo tokom školske godine. Povrataka iz Zrenjanina ima pet, tri tokom školske godine i dva radnim danima. Meštani kažu da češće saobraća autobus koji vozi na posao radnike Drekslmajera. Vikendom, dakle nema javnog prevoza.
Postoje i tzv. „linijski taksisti“ koji se tom delatnošću bave uglavnom nelegalno. Belo Blato je poslednja stanica, dalje od njega nema puta.
Trščarstvo je nekada bio unosan posao, veoma napran, ali je donosio dobru zaradu. Trska je izvožena u evropske države. Otkako je lokalno poljoprivredno preduzeće privatizovano, sve je manje zaposlenih i u toj delatnosti. Nekada su vredni Beloblaćani uspevali da naprave lepe kuće tako što su sekli ševar koji su prodavali kazneno-popravnim zavodima gde su zatvorenici od njega pravili korpe, nameštaj i slično. Nedavno je nekad najveći ribnjak, čiji vlasnik je bilo „Ribarsko gazdinstvo Ečka“, prodat kompaniji Matijević koja je otpustila sve zaposlene.
Svojevremeno je na ribnjaku radilo i do trista radnika iz okolnih sela. Zbog ritskog terena poljoprivredno zemljište je lošeg kvaliteta, cena jutra zemlje je oko hiljadu evra, ili još manje. U Srbiji seljaci više ne mogu da prežive na malom posedu. U selu ima nekoliko krupnijih ratara koji poseduju modernu mehanizaciju, pa im ne treba puno radne snage.
Rečju, u selu više nema od čega da se živi. Mladi ljudi otišli su u svet trbuhom za kruhom. Smatra se da ih je najviše u Slovačkoj i u Beču. Kad mladi Beloblaćani prave svadbu, obično je organizuju u Beču, jer tamo ima
više njihovih vršnjaka nego u rodnom selu.
Samo dve ulice su asvaltirane, u ostalima je turska kaldrma. Postoji vodovod, ali ne i kanalizacija. Voda je naoko još gora od zrenjaninske, mada zvanično nije zabranjena za upotrebu. Navodno, u planu je izgradnja
ekočesme.
Kako se naselje nalazi na niskom terenu sa visokim podzemnim vodama veliki problem predstavljaju septičke jame koje često moraju da se prazne. Meštani koji nemaju novca da plate cisterne njihov sadržaj ispumpavaju u
seoske kanale. Projekat za kanalizaciju postoji, ali niko ne zna kad će, i da li će, ona biti izgrađena.
U selu postoji veliki broj napuštenih kuća. Neke od njih otkupljene su od strane države i nekih privatnih fondacija posle raseljavanja Sava male. Ali, od novonaseljenih porodica, mahom romskih, ostalo ih je samo nekoliko.
Poslednjih godina više kuća kupili su naročito Beograđani, mahom penzioneri, ali i oni retko navraćaju.
Lekar u Belo Blato dolazi dva-tri puta nedeljno, ali, srećom, postoji apoteka. JKP Gradska čistoća jednom nedeljno iznosi smeće, ali i pored toga u neposrednoj blizini groblja postoji divlja deponija. U selu postoji jedan komunalni radnik koga plaća Grad Zrenjanin. Izgrađene su plinske instalacije po ulicama i cevovod do sela, ali priključivanje domaćinstava još
nije izvršeno. Meštani ne znaju zašto.
Pročitajte još:
Kao i u drugim banatskim selima i u Belom Blatu ima dosta siromašnih staračkih domaćinstava koja su prepuštena sama sebi. Iako se svake godine održava čuvana kobasicijada, jedan Beloblaćanin nam je rekao da
je teško organizovati klanje svinja. Nema ko da pomogne. Škola je izgrađena krajem devetnaestog veka, ali nema fiskulturnu salu.
U selu postoje dve kafane i pet prodavnica. Iako su ekonomska i demografska slika sela tmurne, meštani se trude da
obogate svoj društveni život. Imaju fudbalski klub, Klub žena i lovačko društvo.
Aktivna je i Matica slovačka. Trenutno je u izgradnji Slovački dom. Međunarodni istraživački centar otvoren je 2007. i danas, uglavnom, zvrji prazan. Ideja je bila da u njemu borave istraživači prirode, budući da je obližnja Carska bara jedno od najvećih staništa ptica.
Zašto banatska sela propadaju? U neoliberalnom kapitalizmu tržištu je prepuštano da odlučuje o lociranju privrednih aktivnosti. Preduzeća se koncentrišu u klasterima u velikim gradovima, a ogromni delovi državnih
teritorija ostaju prazni ili zapušteni. Prema zvaničnim podacima više od 90 posto ekonomskih aktivnosti u našoj zemlji odvija se na oko 9 posto teritorije urbanog područja. Stanovništvo se pomera u najveće gradove koji
su sve neprijatniji za život, a sela ostaju prazna, sa napuštenim kućama čija vrednost je sve niža.
Srbiji, pored brojnih drugih stvari, nedostaju i osmišljene politike prostornog planiranja i regionalnog razvoja. Država bi morala da usvoji programe koji bi omogućili opstanak sela i povratak ljudi u njih. Nekada su ona u Banatu
bila ekonomski održiva. Umesto što ogromne sume novca poklanja stranim kompanijama, Vlada bi morala više da vodi računa o dobrobiti našeg stanovništva.
Naša država je poklonila do sada kineskoj privatnoj kompaniji Linglong više od 85 miliona evra. Pored toga izdvojeno je iz državnog budžeta još skoro četiri miliona evra kako bi se obezbedili vodosnabdevanje i kanalizacija u industrijskoj zoni Jugoistok, u kojoj se, inače, gradi kineska gumara.
I tako, dok siromašni stanovnici Belog Blata
septičke jame prazne u ulične kanale, Republika Srbija pomaže privatnoj kineskoj firmi, kako bi njeni troškovi bili što manji, a profiti što veći.
A kad jednom Linglong počne da radi i proizvodi trinaest miliona guma godišnje, svaka idila u Srednjem Banatu će prestati. Ekolozi upozoravaju da se radi o prljavoj industriji. Smeštanje takve fabrike na lokalitet koji je poznat po
proizvodnji hrane najnerazumnija je odluka naših vlasti. Ako se strahovanja ekoloških aktivista ostvare, ptica više neće biti na Carskoj bari, a nestaće i poslednja šansa da se idiličan život u mirnom Belom Blatu ikad obnovi.
